Најочигледније је укидање заставе и Устава Кашмира, који су елиминисани као део новог статуса региона.
Овај потез индијских власти није изненађење за некадашњег дописника листа „Политика“ из Индије Милана Мишића јер је, како каже, и било најављено да ће овај закон ступити на снагу 31. октобра.
„То практично значи да Индија сада има једну савезну државу мање и две нове територије, уније, што је нижи статус од статуса савезне државе, јер територија уније подразумева да се главне одлуке доносе у Њу Делхију. Подсећања ради, Џаму и Кашмир је била држава која је на основу индијског устава, а због околности у којима је постала део Индије, имала специјални статус, свој устав и заставу, док су центру, односно Њу Делхију, били поверени спољни послови, финансије, одбрана и телекомуникације“, објашњава Мишић.
Политички аспект свега је да хинду већина, каже Мишић, одобрава чињеницу да је тај специјални статус скинут. То је било обећање Нарендре Модија још из његове прве кампање. Дилема је, међутим, указује наш саговорник, какве ће последице овај потез оставити на ситуацију у том делу Индије, која је ионако тешка.
Само регионална криза
„Укидање специјалног статуса било је повод за слање додатних војника у регион који је, како се то данас каже, најмилитаризованији у свету. Ипак, оно што је за последња три месеца постало очигледно је да питање Кашмира није интернационализовано и није подигнуто на ранг међународног проблема, упркос неким саопштењима осуде која су дошла из УН. Очигледно је да су велике силе преокупиране сопственим и другим проблемима вишег ранга, тако да ово питање остаје оно што је било протеклих седам деценија — једна више регионална криза“, објашњава Мишић.
Како каже, оно што ово питање потенцијално чини општом кризом јесте чињеница да су Индија и Пакистан водили два рата због контроле над Кашмиром и да обе државе поседују нуклеарно наоружање. Наш саговорник је мишљења да ситуација неће ескалирати у неки већи рат, упркос томе што војске двеју земаља воде „тихи“ рат који непрекидно односи жртве.
„Да би се то догодило, морале би обе стране да имају нечију подршку да то започну. У овом моменту, то немају ни Индија ни Пакистан, а сама чињеница да имају нуклеарно оружје говори о томе да обе земље имају неку врсту ’полисе осигурања‘ јер сврха нуклеарног оружја данас није да оно буде употребљено, већ да служи као средство одвраћања“, закључује Мишић за Спутњик.
