Доцент на Катедри за економију Руског економског универзитета „Плеханов“ Олга Лебединска је израчунала: под санкцијама САД се налази трећина светских залиха нафте и петина производње. Она је објаснила да се од светских залиха нафте (1,66 билиона барела) у Венецуели налази 298,4 милијарде, у Ирану 157,8 милијарди, а у Русији 80 милијарди барела.
„Ако се саберу нафтни ресурси у тим државама, њихов удео износи 51 одсто међу 30 држава лидера по залихама и скоро 33 одсто светских залиха. Када се санкциони списак допуни Катаром, који је изашао из ОПЕК-а 2018. године и који подржава Иран, показатељ достиже 34 одсто“, наводи Лебединска.
Санкције су најболније за Венецуелу: дневна производња се смањила 3,3 пута, на 0,75 милиона барела.
„Да држава производи 2,82 милиона барела као 2015. године, сада би била на осмом месту светских произвођача нафте“, коментарише Лебединска.
Губици Ирана су мањи: тамо се тренутно производи 2,1 милион барела. Што се тиче Русије, резултат је обрнут: производња је порасла на 10,7 милиона барела дневно.
Како наводи Олег Богданов, водећи аналитичар инвестиционе компаније КБФ, директне нафтне санкције, које су уведене Ирану, нису уведене Русији. Да се то десило, барел нафте би коштао више од 100 долара.
„Да, немогуће је то урадити, пошто је главни потрошач наше нафте Европа. Европљани не могу да одустану од наших сировина, пошто ће то изазвати озбиљне економске проблеме: раст инфлација, повећање каматних стопа и на крају рецесију“, истиче аналитичар.
Још 2017, три године након увођења санкција, амерички „Волстрит џурнал“ је признао: санкције нису значајно утицале на руску нафтну индустрију. Москва је наставила да уводи нове технологије у енергетску област и да повећава производњу.
Томе су помогле велике инвестиције, значајне пореске олакшице за нафтне компаније и девалвација рубље. Почела је експлоатација нових нафтних поља — Новопокровског, Месојахског, Јарудејског, Приразломног, Филановског, Требса и Титова. Ти пројекти су и више него компензовали пад производње на нафтним пољима у западном Сибиру, која се експлоатишу још од времена СССР-а.
Снажан утицај
Експерти не виде у томе ништа чудно. Русија је много већа од Ирана и Венецуеле. По спољнополитичком и економском утицају на свет Техеран и Каракас су такође далеко од Москве.
Такође, од руских испорука нафте зависи много држава и региона.
„То се тиче пре свега ЕУ и Кине, које увозе огромне количине сировина из Русије. Због чега оне једноставно не обраћају пажњу на америчке санкције? Без нафте, економије ЕУ и Кине би биле паралисане. На крају, смањење производње у Ирану и Венецуели довело је до повећања захтева за руском нафтом“, објаснио је индустријски експерт Леонид Хазанов.
Америчке санкције су изазвале огромну потражњу за руским сировинама. Између осталог и самих САД, пошто је на тржишту дошло до великог дефицита тешке нафте. Није ствар само у смањењу испорука из Ирана и Венецуеле, већ и у томе што су други извозници, у складу са договором, смањили производњу тешких сорти како би сачували извоз скупље лаке нафте.
Због нафтних санкција најгоре су прошли амерички прерађивачи нафте. Већ у априлу је извоз из Венецуеле у САД смањен 4,5 пута у односу на исти период прошле године — на 139.000 барела дневно. Након што је ембарго ступио на снагу 28. априла, испоруке су у потпуности престале.
Прерађивачи нафте у Мексичком заливу и на истоку САД, који користе тешку нафту, били су суочени са обуставом рада. На крају, највеће америчке компаније „Китгоу петролеум“, „Валеро енерџи“ и „Чеврон“ повећале су увоз руских сировина до рекордних обима.
