Ирански студенти су заузели комплекс Амбасаде САД у Техерану, која покрива површину од око седам хектара. Окружен је зидовима од цигле висине 3-3,5 м, а такође заштићен и масивним металним капијама.
Уз повике „Смрт Америци!“, „Дајте нам шаха!“ они су узели 66 талаца, од којих се секретар Виктор Томсет налазио на најзначајнијој дужности. Касније су пустили 13 особа, али је већина људи који су се нашли у амбасади остало у заточеништву 444 дана.
Уместо америчке, могла је бити совјетска амбасада
„Била је недеља. У исламским земљама петком одмарају, тако да је у Амбасади у Техерану почео уобичајени радни дан. Рано ујутру испред амбасаде се окупила група људи, која је узвикивала пароле против Америке. То није било ништа необично. Након Исламске револуције, такви протести су били актуелни скоро сваког дана. Маса је 14. фебруара на неколико сати заузела америчку амбасаду, али су је брзо растерали“, писао је новинар Бил Леонид Млечин у својој књизи „Мистерије и тајне Хладног рата“.
Након инцидента, архива амбасаде је премештена у Немачку. Међутим, америчке власти су погрешно оцениле да је врхунац кризе прошао, па су вратиле архиву у Техеран.
Студент Ибрахим Асгарзаде је намеравао да изведе још један напад. На тајном састанку своје групе, студенти су гласали за мету коју ће напасти. Разматрана је и Амбасада Совјетског Савеза, где је био успостављен „марксистички и безбожнички режим“. Међутим, том приликом је ипак победила америчка опција.
Неочекивани напад
Група иранских студената, који су били одани ајатолаху, врховном вођи Ирана Рухолаху Хомеинију, окупила се у јутарњим часовима 4. новембра 1979. године како би спровела планирану акцију.
Студенти су првобитно планирали да изврше симболичан упад, да дају изјаве за новине, а затим напусте зграду, када се појави полиција.
Међутим, расположење гомиле брзо се променило, и било је тешко схватити да ли обезбеђење Амбасаде планира да пуца на нападаче, или само жели да их заплаши.
Око 11 часова нападачи су прекинули ланац којим је била опасана капија амбасаде, и упали су на њену територију.
У згради, познатој као „Тврђава Апача“, у којој су се чували тајни документи, пружен је отпор. Тринаест маринаца у панцирима и са гас маскама забарикадирало се на последњем спрату зграде, а за одбрану су користили сузавац.
Америчке дипломате ступиле су у контакт са иранским званичницима, у нади да ће им они пружити помоћ. Међутим, ирански чувари закона нису представљали никакву препреку студентима.
Американци нису успели да униште архиву
Амерички амбасадор Вилијам Саливан се у моменту напада није налазио у амбасади. Због слабљења дипломатских односа због Исламске револуције, он је раније опозван у Вашингтон. Амбасаду је водио привремени отправник послова САД у Ирану Брус Лејнген. Он се у време напада налазио у иранском Министарству спољних послова. Око један сат после подне, Лејнген је наредио секретару Амбасаде да уништи тајна документа.
„Било је забрањено чување више докумената од онога што се може уништити за пола сата. Међутим, главна дробилица папира покварила се након неколико минута. Покренули смо ручну дробилицу. Шифрирани материјали нису уништени, само су исечени на траке. Обавештајци су напустили зграду, а иза себе су оставили гомилу изрезаног папира. Хтели су да га спале, али су мислили да ће поуздана сигурносна врата одолети до доласка полиције. Ето због чега су многа тајна документа, који су пронађена у Амбасади, Иранци успели да објаве“, пише у својој књизи Млечин.
Ајатолах Хомеини је подржао напад студената, називајући га „другом револуцијом, већом од прве“, а Амбасаду „америчким шпијуном у Техерану“.
Иранска влада поднела оставку
У знак протеста због упада у америчку амбасаду, цео владин кабинет је наредног дана дао оставку. Они су акцију студената назвали „акцијом која противречи националним интересима Ирана“.
Нападачи су касније признали да је прави циљ акције био свргавање са дужности иранских министара, који су припадали „умереној“ фракцији у Ирану, док су студенти припадали групи радикалних исламиста.
До 16 часова, територија Амбасаде била је у потпуности под контролом младих људи, који су се изјаснили као чланови организације „Исламски студенти ― следбеници имама Хомеинија“.
Шездесет шест талаца је пало у руке студената, међу њима и маринци, дипломате, особље Амбасаде. Шесторо је успело да побегне. Они су се сакрили у британску амбасаду, а затим у канадску амбасаду у Техерану. Побегли су из Ирана током тајне операције 28. јануара 1980. године. Помоћу канадских пасоша напустили су земљу представљајући се као чланови филмске екипе.
Нападачи су таоцима везали очи, а фотографима су предложили да све то забележе. Према тврдњама првог председника Ирана Аболхасана Банисадра, у операцији је велику улогу одиграо будући председник те земље Махмуд Ахмадинежад.
Нападачи су од САД тражили да изруче шаха Резу Пахлавија, који је побегао из Ирана у јеку Исламске револуције. Он се у то време налазио на лечењу у Њујорку.
Организовани напад
„Када се пажљивије размотри све што се догодило, почнете да примећујете да привидна спонтаност прикрива јасну организованост. Као што длака не падне са главе верника ако то Алах не жели, исто тако ниједан Персијанац никада, ни 1829. ни 1979. године, не би подигао руку на странца да то није била воља моћника“, констатовао је совјетски обавештајац Леонид Шебаршин, који је у јеку догађаја радио за КГБ у Ирану.
Широм Ирана су паљене америчке заставе и страшила „ујка Сема“ уз повике „Смрт Америци!“.
Сваки пут када би заточеници питали студенте када ће их ослободити, они су одговарали: „Када нам ваш председник Картер преда шаха“.
Иранци су 19. и 20. новембра пустили на слободу 19 талаца, међу којима су биле жене и црнци.
Американци су 24. априла започели спасилачку операцију „Орлова канџа“, која је завршена потпуним неуспехом. Према плану, група специјалаца „Делта“ требало је слети са хеликоптерима и ударним авионима у пустињу у центар земље.
Међутим, због различитих несрећа са хеликоптерима, осам америчких војника је погинуло. Операција је морала да буде отказана, а остали војници су евакуисали са територије Ирана.
Тај неуспех је негативно утицао на репутацију тадашњег председника САД Џимија Картера. Смрт шаха Пехлевија 27. јула 1980. године донекле је ублажила напетост. Иран и САД су започели са преговорима. За време мандата америчког председника Роналда Регана, који је наследио Картера, сви таоци су ослобођени након 444 дана заточеништва, 1981. године.
