Иако су у осамнаестом и деветнаестом веку научници сматрали да доста знају о грипу, без одговора су остајала следећа питања: шта је узрок, како и чиме лечити болест и можемо ли избећи епидемију. Појавила се хипотеза о томе да болест изазива бактерија.

Према једној верзији, овај грип је доспео у Европу из Кине заједно са кинеским радним батаљонима, а по другој, са руским војницима који су стигли из Владивостока. Не искључује се ни могућност да је вирус прешао из САД у Европу заједно са америчким војницима, јер је први случај овог вируса регистрован код војника у држави Канзас.

Такође, активно се ширила теорија о вештачкој природи „шпанске грознице", као биолошком оружју пажљиво развијеном од стране Немачке. Гласине су престале када је и у овој земљи почела да влада мистериозна грозница.

Опсег смртоносне болести био је невероватан. За свега неколико дана читава села и градови су изумирали: од момента појаве првих симптома до смрти пролазило је само неколико сати. Разлози су били: муњевит развој болести, несанитарни услови, лоша исхрана, велики број људи у избегличким и војним камповима. Свет је од 1918. до 1920. године преживео три пандемије „шпанске грознице", која је нестала тек 1920. године. За две године, „шпанском грозницом" је било заражено око 600 милиона људи ( трећина светске популације), а умрло (према разним подацима) од 60 до 100 милиона. За две године, пандемија је захватила не само удаљена подручја Бразила, већ и пацифичке колоније Француске и САД, које су биле принуђене да прекину све контакте са спољним светом како би преживеле.

„Шпанска грозница" је била једна од најгорих пандемија, али нажалост, не и једина. Следећа епидемија великих размера почела је 1957. године и буквално за два месеца захватила све државе Азије. Болест је добила назив „азијски грип", који је такође беснео у државама Европе, Африке, на Блиском истоку и у САД. Ни Совјетски Савез није избегао масовно ширење вируса.

Након 10 година, свет је сазнао за „хонгконгшки грип", који је однео 30.000 људи. Разлог ширења ове врсте грипа била је мутација вируса „азијског грипа". Оболели од овог грипа су први пут регистровани у Хонгконгу (отуда и назив), а потом се грип распространио и на остале континенте. Вирус је нарочито био агресиван према људима старијим од 65 година.

Симптоми болести и последице пандемије временом су се значајно разликовале једне од других. Болести, чак иако су имале опште симптоме, развијале су се другачије, а и последице (компликације) нису биле сличне. Управо је променљивост природе болести навела истраживаче на идеју да узрочник грипа није бактерија, већ мутирајући вирус. Приликом проучавања свиња оболелих од грипа, које су по физиолошким параметрима сличне човеку, амерички истраживач Ричард Шоуп је 1931. године открио да је респираторно обољење код ових животиња изазвано вирусом. Две године касније, у оквиру експеримента који су спроводили научници из Националног института за медицинска истраживања у Великој Британији, Вилсон Смит, Кристофер Ендрјус и Патрик Лејдлоу, заразили су лабораторијске животиње „свињским грипом". Неколико дана касније, заражена ласица је кинула и један од научника је након тога оболео од грипа. Тако је изолован један од првих узрочника болести — вирус грипа типа А. Касније су амерички вирусолози Томас Френсис (1940.године) и Ричард Теjлор (1947. године) открили и изоловали вирусе грипа других типова (тип Б и тип Ц).

У узрочнике АРИ спада више од 200 различитих вируса, од којих сваки има своје симптоме и методе лечења. Само лекар може тачно да одреди који вирус је напао човека.