Изложба ће бити посвећена Јовановићевом животу и представиће време у коме је он живео и стварао, кроз фотографије, делове намештаја, портрете Уроша Предића и Марка Мурата, цитате Исидоре Секулић, Милоша Црњанског и Јована Скерлића о Јовановићу, као и кроз његову богату интелектуалну заоставштину.
Јовановићев живот био је испуњен непрекидним радом на многим пољима, тако да је тешко рећи где је оставио највише трага. По образовању правник, изучавао је теорију државе и права, као историчар описао је владавину кнеза Милоша, Уставобранитеља, краљева Милана и Александра Обреновића; оставио је трага и као књижевни критичар, један је од утемељивача социологије и социјалне психологије у Срба; кроз оснивање Српског културног клуба остварио се као ангажовани интелектуалац, а као потпредседник и председник југословенске избегличке владе, под старе дане (што ће га и коштати), остварио се и као политичар.
Изгнанство као судбина
Први Слободан у српској историји, завршио је живот као што га је и почео — као изгнаник. Рођен је у Новом Саду 1869. године, тада у Аустроугарској, где је његов отац Владимир, оснивач Уједињене омладине српске, економиста, министар финансија и либерал, избегао од политичког прогона, а преминуо је у Лондону 1958. године, док је у својој земљи осуђен као народни непријатељ на 20 година робије.
„Он је био необично плодан писац. Био је по струци правник, писао је правне расправе. Затим се бавио историјом, ту је, заправо, по мом суду и најјачи; све кључне људе од Милоша до Александра Обреновића он је описао у својим бесмртним делима. Напослетку, бавио се књижевношћу и књижевном критиком. Такође, оно што је посебно важно је то да је он са (Миланом) Богдановићем био творац српског књижевног стила, који је користио и Скерлић и сви сарадници Српског књижевног гласника“, каже Коста Чавошки, председник Организационог одбора за припрему обележавања века и по од Јовановићевог рођења. Због тога га сматра једним од највећих људи у српској историји прве половине 20. века, који је својим делом задужио Србе за сва времена.
Осуђен и понижен
„Срби, послератне власти, али и САНУ тешко су се огрешили о Јовановића“, додаје Чавошки.
Након Другог светског рата, с обзиром да је био потпредседник и председник југословенске избегличке владе у Лондону, Јовановић је у одсуству осуђен на 20 година робије са принудним радом, а сва имовина му је конфискована.
„Читавих седамнаест година његово име било је избрисано са списка чланова Академије, иако је био и председник Српске краљевске академије тридесетих година“, напомиње Чавошки.
Неправда према Јовановићу прво је исправљена почетком деведесетих, када су његова сабрана дела, захваљујући историчару Радовану Самарџићу, поново објављена, да би 2007. године био и судски рехабилитован.
„Дела Слободана Јовановића веома су актуелна и данас“, каже наш саговорник.
Као изузетан писац избегавао је стране речи, а да не би разбијао кохерентност стила избегавао је и цитате.
„Бавио се уставним правом и заговарао је владавину права и дводомни парламентарни систем. И, коначно, бавио се српским питањем. У оквиру Српског културног клуба, уочи рата, он је то питање покренуо после споразума Цветковић-Мачек из 1937. године, а то је упозорење Србима да, како је тадашња Југославија почела да се разлаже (створена је Бановина Хрватска), Срби морају да се окрену себи као Србима, да не би водили толико рачуна о југословенству, него да воде рачуна о Југославији као држави, а не о југословенству као неком посебном идентитету“, каже Чавошки.
Изложба у САНУ, чији је аутор Бојан Милосављевић из Балканолошког института САНУ, биће отворена до 27. новембра.
