Амбициозан кинески пројекат „Појас и пут“, који је у септембру 2013. покренуо кинески председник Си Ђинпинг с идејом да инфраструктурним и трговинским пројектима повеже Кину са највећим делом света, већ је достигао вредност од 1.000 милијарди долара. Управо је кинески лидер Си пре неколико дана изјавио да је Кина до сада потписала 197 докумената о сарадњи на пројекту „Појас и пут“ са 137 земаља и 30 међународних организација.
Тај пројекат би до 2027. године могао званични Пекинг да кошта 1.300 милијарди долара, а вредност грађевинских пројеката превазилази 720 милијарди долара.
Какви су могући домети новог америчког пројекта који има амбицију да парира грандиозној кинеској офанзиви, Спутњик је питао историчара Сашу Адамовића, доброг познаваоца америчке сцене.
„Очито је да је коначно сазрела свест да је заправо најважнији геополитички супарник САД на глобалном нивоу НР Кина. Идеја да кроз мрежу ’Плава тачка‘ пронађу начин да се супротставе кинеском пројекту ’Појаса и пута‘, управо је на тој линији идеје супротстављања Кини, поготово тамо где је пројекат ’Појас и пут‘ већ увелико у току“, каже Адамовић.
Одоцнила „Плава тачка“
И док је кинески пројекат озбиљан, добро испланиран, са стабилним изворима финансирања и реализације, у случају америчке „Плаве тачке“ која је у великом закашњењу, највећи проблем ће бити његово финансирање и намера да привуче приватне инвеститоре у велике инфраструктурне пројекте у Азији, сматра овај аналитичар.
С обзиром на поодмаклост пројекта „Појаса и пута“, америчка идеја би се, по његовом мишљењу, могла показати утопистичком.
Саговорник Спутњика, међутим, указује на то да САД кроз свој пројекат неће покушавати да направе алтернативну варијанту кинеском. Како су сами објаснили, „Плава тачка“ би требало да личи на Маршалов план који је, како сматрају, много доброг учинио за економску обнову Европе после Другог светског рата.
„Они свој пројекат пореде са Маршаловим планом, док покушавају кинески пројекат да представе потпуно супротним, јер по оцени Американаца, он нема транспарентност финансирања, а државе које у њему учествују због кредита које узимају од Пекинга, могле би да дођу у велику политичку зависност од Кине“, објашњава Адамовић.
Лицемерје одлазеће империје
Другим речима, стара империја на силазној путањи замера новој империји у успону да ради све оно што је управо она сама радила на путу док није постала највећа светска сила. Зато тај пројекат „Плава тачка“ у себи садржи и огромну дозу лицемерја, критичан је Адамовић.
Он не сумња да ће САД у Азији покушати да се ослоне на своје партнере узнемирене растућом улогом кинеске политике у том региону, али и у читавом свету, зато и није чудо да су за њихов пројекат заинтересовани у Јапану и Аустралији.
Наш саговорник подсећа да је Хилари Клинтон у својству америчког државног секретара у администрацији Барака Обаме својевремено покушавала да убеди своје домаћине на афричкој турнеји како кинеске инвестиције нису ту из жеље да им Кина помогне, већ да реализује своје интересе.
Велике силе то и раде, не спори овај аналитичар, али и напомиње да САД ни тада као ни сада нису у стању да понуде ефикасну алтернативу која би могла да конкурише кинеском пројекту „Појаса и пута“.
Кинези се не мешају у унутрашње ствари
Како објашњава, не само да је реч о пројекту који је увелико у току и стабилно финансиран, него је Кина држава која се не меша у унутрашње ствари других држава, поштујући њихов суверенитет, за разлику од САД које су управо креатор политике мешања у послове других држава. Због тога су многе државе према њима и њиховим плановима веома скептичне.
На питање докле може да добаци амерички план, он каже да је о томе тешко говорити, јер је реч тек о почетној идеји и питање је када би могла да почне његова реализација.
„Све док се не реши питање стабилног или одрживог финансирања на један краћи, па и на средњи рок, америчка иницијатива нема много изгледа на успех. Са друге стране, Кина је та која зна јасно шта хоће. Кинеска политичка елита има јасне планове, а и спремна је да потпуно заштити своје и економске и политичке интересе тамо где они могу да буду угрожени и она ће то сигурно у будућности радити, било да је у питању заштита њених инвестиција у Азији, на Балкану, или неком другом делу света“, јасан је Адамовић.
