Прошло је 75 година од ослобађања логора Јасеновац, од те трагедије која је заиста била светска. Док сам одрастао у Југославији, нисам је био свестан, зато што се то крило. Зато је веома важно да први играни филм на ову тему — „Дара из Јасеновца“ — буде искрен.
„И ако се направи такав, искрен филм, урадићу све да помогнем у његовој дистрибуцији у свету“, каже за Спутњик Дан Тана.
Овај члан Америчке филмске академије и некадашњи глумац открива да је истинита и искрена прича о овом злочину нешто са чиме свет треба упознати, без обзира што је од јасеновачког ужаса прошло седам и по деценија.
Гага као Спилберг
Колико верује у снагу уметничког израза редитеља Гаге Антонијевића, који се латио овог филмског подухвата, најбоље говори Танино поређење српског редитеља и Спилберга.
— Верујем у Гагу, али ово је тешка прича. Моје поређење са Спилбергом било је више из жеље да му дам подршку, да га охрабрим.
Можда и због паралеле са „Шиндлеровом листом“?
— Наравно, али и због тога што је овакву причу не само тешко снимити, него и постпродукција и музика и све остало морају бити перфектни.
Добро познајете укус и америчке публике и критике. Какве шансе има „Дара из Јасеновца“?
— Важно је да имамо емоцију, да можемо као публика да ставимо себе у тај логор, да се идентификујемо са том причом. Ако то успемо, а верујем да хоћемо — филм не може да заустави нико. Филмска индустрија је једна уметност у којој сви учествују. Али сви играчи у том тиму морају да буду квалитетни, да подржавају један другог, да би се у коначном дошло до успеха.
Шта Ви можете и шта намеравате да учините?
— Могу да нађем светског дистрибутера који ће моћи филм да прикаже у петсто или хиљаду биоскопа, да цела Америка може да види ту нашу трагедију. Ово је универзална прича и није прва трагедија преточена у филм.
Шта мислите — да ли ће Хрвати разумети на прави начин овакав филм?
— Импресиониран сам филмом „Дневник Дијане Будисављевић“, који је добио главну награду у Пули. Хрвати су имали велику пропаганду за филм „Генерал“ о Анту Готовини, мислим да је била велика срамота направити филм о Готовини, али су Хрвати у Пули, уместо њему, награду дали филму о Дијани. Браво за Хрвате!
Једна од порука „Даре из Јасеновца“ је да се овакав злочин више не догоди. Верујете ли да уметност има снагу да „заузда“ зло?
— Када бисмо се само такмичили у уметности и спорту, овај свет би био много лепши. Али, нажалост, није тако. Када сам дошао у Америку, Холивуд је био индустрија која је доносила највише зараде, далеко испред свих других. Данас је то индустрија оружја.
Колико Америку сматрате одговорном што је то тако?
— Америка је светска сила, али је трагедија то што се посветила борби да колонизује свет, да научи свет да живи како се живи у Америци. А када би се, уместо тога, посветила само себи, и заборавила друге земље, што Трамп спомиње, она би се повратила за пет, десет година. И поново би била она сила као 1945. године.
Да ли сте можда угостили Трампа у свом чувеном холивудском ресторану?
— Нисам га никад угостио и нисам за њега гласао, али желим да успе у овоме што прича. Трамп има најмање 20 лоших ствари, ако не и више. Кад сам ја дошао у Америку, '55. године, ако си имао једну од тих 20, не би могао да будеш номинован за председника, а он је са тих 20 председник. Променио се свет.
Какав би по Вашем мишљењу требало да буде профил пожељног америчког председника, за Америку и за свет?
— Неко као Рузвелт.
Неколико дана пре бомбардовања држали сте конференцију за штампу, Ви, Владе Дивац и Карл Малден. Ви сте тада бацили свој амерички пасош...
— Рекао сам — ако бомбардују Србију, ја нећу више да будем Американац. А онда сам тражио од Дивца и Малдена да ураде исто и баце пасоше, а они су ми одговорили — „лако је теби, ти имаш два, а ми по један“.
У Вашем ресторану „Дан Танас“ гостили сте највеће филмске звезде, познавали сте Мерлин Монро... Као неко ко има репутацију љубитеља жена, кажите нам каква је била Мерилин, шта је учинило поп иконом 20. века?
— Упознао сам је кад сам био глумац. Вечерао сам с њом два дана пре него што је извршила самоубиство. Познавао сам Џоа де Мађа, њеног мужа. Кад би седела поред мене, била би као ма која друга особа. Била је веома скромна, мало на себе љута што се није више школовала, желела је да буде интелигентнија... Али, кад се појави испред камере, постајала је потпуно друга особа. Не бисте веровали да је то иста особа, она испред камере и она иза ње.
