Како је дошло до пада Берлинског зида 9. новембра 1989. године, какву улогу у томе је имао совјетски лидер Михаил Горбачов, зашто је Влада СССР-а и НДР-а била против отварања дела Зида код Бранденбуршке капије и шта је у прошлости уједињења Немачке наљутило канцелара Западне Немачке Хелмута Кола — о томе је Кренц говорио у интервјуу за РИА Новости.
Пад Берлинског зида 9. новембра 1989. године у данашње време носи разне називе — „дан завршетка хладног рата у Европи“, „мирна револуција“, „јуриш на Зид“. Шта за Вас представља тај дан?
— То је дан када је Влада НДР-а донела одлуку о слободи кретања свих грађана. Разговарао сам о томе са Михаилом Горбачовим 1. новембра 1989. године у Москви. О томе како би све то детаљно требало да се уради, наш министар спољних послова се договорио са амбасадором СССР-а у Немачкој Демократској Републици. Током друге половине дана 9. новембра сам прочитао одлуку Владе о новим правилима уласка и изласка из државе у Централном комитету СЕД-а и затражио од врховног партијског тела да одобри одлуку Владе. Нико није гласао против тога. Tребалo је да правила ступе на снагу 10. новембра. Припремљено саопштење за јавност је требало да буде објављено 10. новембра у штампаним медијима. Оно је садржало информацију о томе да правила ступају на снагу „од данашњег дана“, тј. 10. новембра. На конференцији за штампу члан Политичког бироа Гунтер Сабовски је требало да каже „од сутра“. Уместо тога, он је, очито збуњен и као да није у току дешавања, изговорио: „Одмах“. Тај званично „мали лапсус“ је имао велики међународни политички ефекат, који је на крају и допринео крају НДР-а. Велику улогу су одиграли медији. До вести у осам часова увече није било чак ни сто људи на граници. То се нагло променило после преноса вести (западно-немачког ТВ канала) АРД са информацијом: „Слобода кретања, капија код Зида је широм отворена, без икаквих потешкоћа може да се дође до Западног Берлина“. Тек тада су Берлинци кренули ка граничним прелазима. То доказује да стихијског „јуриша на Зид“ није било, већ да је дошло до шетње на позив Сабовског, уз јаку подршку медија. Деветог новембра није дошло до „пада Берлинског зида“ или до „јуриша на Зид“. То су идеолошки обојене тврдње које су се касније појавиле и које нису историјски тачне. Деветог маја су били отворени гранични прелази са истока ка западу, али не са запада на исток. Деветог новембра увече на источној страни није било ни једног „рушиоца Зида“, никога ко би са мотиком у рукама покушао да поруши Зид. Слике у вези са тим, које стално показују на телевизији, снимљене су на западној страни или неколико месеци касније. Берлински зид је пао тек после неколико месеци.
Отварање граница НДР-а је било планирано за 10. новембар. Како су реаговали совјетски партнери на то што се све одиграло 9. новембра и на тако стихијски начин?
— У јутро 10. новембра ме је позвао совјетски амбасадор у НДР-у Вјачеслав Кочемасов. Он је био веома узбуђен. Рекао је да су у Москви крајње узнемирени догађајима који су се одиграли претходне ноћи у Берлину. Објаснио је да смо се договорили да граница између НДР-а и Западне Немачке може бити отворена, али не и граница у Берлину, зато што се у том случају дирају интереси савезника, тако је дефинисано у четвоространом споразуму. Одговорио сам да Москва последњих година није напомињала НДР-у тај споразум, али је сматрала Берлин као главни град НДР-а и поштовала је независне одлуке НДР-а. Додао сам: да нисмо отворили пограничне прелазе ноћу, то би могло изазвати катастрофу. Амбасадор ме је замолио да напишем писмо Горбачову, у коме бих саопштио о догађајима те ноћи. У државном телеграму сам објаснио Горбачову како се све десило ноћу, да је око 60 хиљада источних Берлинаца посетило Западни Берлин и да се рано ујутро 45 хиљада њих већ вратило на посао. После одређеног времана амбасадор ме је опет позвао. Овог пута ми је честитао у име Горбачова на томе что је руководство НДР-а отворило места пропуштања. За мање од два часа две потпуно различите вести су стигле из Москве. То ме је натерало да питам ко доноси одлуке у Москви? Председник, шеф КГБ-а, војни министар или министар спољних послова? Иако сам тада још увек веровао Горбачеву, реакција Москве ме је у почетку збуњивала.
Да је 9. новембра на граници у Берлину дошло до сукоба, какве би биле последице?
— Канцелар Кол ми је 11. новембра преко телефона рекао да је „ситуација драматична“. Тако је и било. Да је 9. новембра дошло до примене оружја, то би довело до војног сукоба у коме су могле бити укључене четири савезничке државе. Деветог новембра увече смо били јако близу таквог развоја догађаја, више него што данас политичари желе да признају. Не смемо заборавити какво је стање било. У свету су постојала два војна блока, која су са пуним наоружањем била супротстављена на територији Немачке. Граница између две немачке државе је била најзаштићенија граница на свету. Тог дана било је на снази наређење које сам издао као председник Савета националне одбране, 3. новембра 1989. године, по коме је било строго забрањена примена ватреног оружја, чак и у случајевима продирања демонстраната на пограничну територију. Председник КГБ-а Владимир Крјучков ми је 1. новембра у Москви рекао да има информацију да ће се у току великог митинга 4. новембра на Александерплацу одвојити велика група демонстраната и покушати да пробије границу код Бранденбуршке капије. Стихијско пробијање границе у то време код Бранденбуршке капије би довело до крвопролића, да нисмо предузели контра мере. Национална безбедност, пограничне трупе, Народна војска, Народна полиција — сви су се придржавали те наредбе, што говори о вези са народом у органима правног поретка и безбедности НДР-а.
Какву улогу је имао Горбачов у целој причи?
— Дуго сам му веровао. Сада знам да је то било предуго. Горбачов је био превише лаковеран у односу са Западом. Он је доносио одлуке о разоружавању једну за другом, али је Запад увек додавао један захтев више. Ново размишљање Горбачова је била илузија. У НАТО-у никада нису озбиљно размишљали о правом смањењу напетости. Запад је добио, у току поновног уједињења Немачке, оно што је одувек хтео: протеривање совјетских и руских трупа из центра Европе. Данас се трупе НАТО-а налазе код границе са Русијом.
