О тој смени епоха у емисији „Свет са Спутњиком“ разговарали смо са професором Факултета политичких наука Слободаном Самарџићем и бившим дописником „Политике“ из Немачке Мирославом Стојановићем.
Немачка је изгубила два светска рата, дуго је била подељена земља, а данас је европски лидер. Ипак нема капацитет да постане светска сила. Препрека је то што није стална чланица СБ УН и нема довољно велику војску — најсажетија оцена позиције после пада зида Немачке коју су наши саговорници истакли.
Довољно је времена прошло да се са дистанце и без емоција сагледа пад Берлинског зида, који је довео до мирног уједињења две Немачке. Нажалост, после тог уједињења уследио је крвави сукоб у СФРЈ. До распада Југославије неминовно би дошло, али је сасвим сигурно да је уједињена Немачка тај процес убрзала признавањем словеначке и хрватске независности.
„Случај са СФРЈ је био окидач који је лансирао Немачку у сферу европског вођства, и то траје до данас. А како ће бити даље, још не знамо“, рекао је професор Слободан Самарџић.
Прва јака карта — Југославија
Некадашњи дописник „Политике“ из Немачке Мирослав Стојановић, подсећа да је прва јака политичка карта коју је уједињена Немачка бацила на европски сто била фатална за нас.
„Непосредно пре уједињења, Хелмут Кол је неколико пута напомињао да је Југославија статика Европе и да ту не треба ништа чинити јер су олујни ветрови већ шибали по Балкану. Они су осећали да је уједињење Немачке близу, плашили су се да на Балкану нешто не букне што би то спречило. Међутим, после уједињења, постали су арогантни, унутрашња криза у СФРЈ је уз помоћ спољних интервенција прешла у катастрофу. Онда је Немачка наступила сама против свих“, рекао је Стојановић.
Он подсећа да је Вашингтон био против једностраних потеза Берлина, да је генерални секретар УН Перез де Куељар преклињао шефа немачке дипломатије Ханса Геншера да не признају Словенију и Хрватску. Мировни преговарач за СФРЈ лорд Карингтон послао је запомажуће писмо у којем је навео да ако Немци признају Словенију и Хрватску, он више нема адута да лидере југословенских република зове за преговарачки сто.
Последице још осећамо
Стојановић оцењује да се прилично јефтино барата тезом да смо били слепи и да нисмо сагледали шта се догађа с падом Берлинског зида. Да он није довео до рушења једног света који је био прављен у време Хладног рата, зид би био национална тема.
„Пад зида има међународне размере управо због тога што је дошло до униполарног света и једна велика сила која је остала сама без репера и оријентира почела је да се понаша крајње осионо и бахато, производећи серију разарајућих ратова. Америка је са тријумфализмом победнице Хладног рата кренула у авантуру чије последице још осећамо. У време Хладног рата постојала је равнотежа страха, после тога дошао је страх од неравнотеже, тако да реперкусије онога што се после пада зида десило нису више само национално питање Немачке, иако су Немци највише профитирали“, каже Стојановић.
Маргарет Тачер лупила шаком о сто
Он истиче како, да није било Горбачова, не би до уједињења ни дошло јер су Немачки партнери у самој Европи били против те идеје. Стојановић каже да је шеф француске дипломатије Ролан Дима указивао да Немачка показује ароганцију, а да је британска премијерка Маргарет Тачер била жестоко против. Постојао је страх од немачке моћи и милитаризације.
„И у мемоарима код Кола пише да је Тачерова лупила шаком о сто и рекла ’два пута смо вас поразили и дигли сте се на ноге!‘ Покушала је да анимира француског и америчког председника, Франсоа Митерана и Џорџа Буша, да буду против уједињења. Али, сви су рачунали да ће то спречити Горбачов, да они не би прљали руке. Горбачов је, међутим, дао сигнале да ће прихватити уједињење“, прича Стојановић.
Неспорно је да је Немачка моћна земља и да би њен успон деведесетих уследио са уједињењем или без њега.
Самарџић оцењује да би и Западна Немачка самостално у Европској унији постала политичка сила, али да је са уједињењем то ишло много брже. Професор ФПН-а сматра да је ЕУ беневолентно гледала на процес уједињења.
„Две ствари су биле важне — да се ствар обави што брже и да сами сносе трошкове. Али не би се све тако брзо догодило да Миахил Горбачов није дао зелено светло. Лидер Совјетског Савеза је јула те године на Парламентарној скупштини савета Европе говорио о слободном избору друштвеног и политичког система у земљама социјалистичког лагера. То је био знак да они преузму одговорност на себе и да их Москва неће туторисати“, указује Самарџић.
