Тајип Реџеп Ердоган се налазио и пред већим изазовима од овог. Уосталом, само током 2018. године, под притиском америчких рестрикција на извоз турске робе и пред најавом ширег царинског рата, лира је „калирала“ за око 30 одсто. Аналитичари „Голдман Сакса“ уочили су да иза свега стоје званични Вашингтон и финансијска елита са њујоршког Вол стрита. Када се није успело другачијим начинима, ударом на турске банке, акцелерацијом девалвације желело се издејствовати политичко попуштање Ердогана.
Заокрет у Сирији као окидач
Амерички притисак уследио је након Ердогановог заокрета у Сирији крајем 2016. године. Поставља се питање: да ли је званична Анкара имала алтернативу? Американци су покушавали да „преобликују Блиски исток“, а њиховој рачуници Турска се морала прилагодити.
Међутим, после консолидације власти Башара Асада, „тоталног укључивања“ Москве у активности на бојишту, америчког наоружавања курдске милиције, ескалације кризе у пограничном подручју и свих проблема које је донело ширење злогласне Исламске државе, са тада 2 милиона избеглица на својој територији, Ердоган је био принуђен да нешто мења. У супротном, нашао би се у жестоком конфликту и са регуларним сиријским снагама, и са Русијом, и са Ираном, уз јачање утицаја радикалних исламиста и, што је за све Турке најосетљивије — курдских организација. Помоћи ниоткуда није било.
Ердоган тада схвата да му чланство у НАТО не гарантује апсолутно ништа. Окретање ка Русији и чести сусрети са Путином послужили су му као ослонац, не само за стабилизацију позиције у вези са сиријским питањем, кроз договор у Астанском формату, него и за артикулацију сасвим нове спољне политике.
Изграђен је стратешки цевовод, Турска постаје важно „енергетско чвориште“, Анкара предлаже да се њена идеја о централноазијском „Средњем коридору“ укључи у кинеску иницијативу „Појас и пут“, а посебан куриозитет је да се прва батерија система С-400 већ распоређује на терену. За само три године, Турска је од највећег америчког савезника унутар НАТО-а, постала највећи амерички проблем у Алијанси.
Прекршена НАТО правила
Посматрајући текуће америчко-турске односе, уочава се да је неколико чланова НАТО Повеље прекршено по неколико основа.
У члану 2 се наводи да ће потписнице „тежити уклањању сукоба у својим међународним економским делатностима и подупирати међусобну економску сарадњу“. У истом одељку се наглашавају и „доприноси даљем развоју мирних и пријатељских међународних односа“, у члану 3 — да ће савезнице „засебно или заједно, сталном међусобном помоћи и самосталним деловањем одржавати и развијати своје индивидуалне и заједничке активности да се одупру оружаном нападу“, а у наредном како ће се „потписнице саветовати, када год, према мишљењу било које од њих, буде угрожен територијални интегритет, политичка независност или безбедност било које земље потписнице“. САД против Турске уводе санкције, Турска купује С-400, Вашингтон се повлачи из Сирије, Анкара прави договор са Москвом и Техераном, Трамп прети Ердогану, а овај на његово писмо није имао потребу ни да одговори. То нису односи између савезника, већ дубоко нарушене релације, ствари због којих се у даљој прошлости ишло на двобој.
Ипак, Ердоган је у целој причи у предности. Јер, као што је 2016. године схватио да од НАТО-а не може очекивати помоћ, тако је сада схватио да од НАТО-а не може добити било какву тежу санкцију. То је потврдио генерални секретар Јенс Столтенберг, рекавши да „НАТО нема механизам за доношење мера против неке од својих чланица“. НАТО Повељом уопште није предвиђено искључивање неке чланице.
Бојеве главе вежу руке
Позивајући се на анонимног високог америчког званичника, новинари „Њујорк тајмса“ преносе како су Сједињеним Америчким Државама „везане руке“ због 50 нуклеарних бојевих глава које се налазе у „Инџирлику“, што је објашњено констатацијом: „Иако су ове атомске бомбе под контролом америчких официра, оне су, фактички, Ердоганови таоци“. Овакво образложење „не пије воду“. Америчко присуство у „Инџирлику“ регулисано је билатералним уговорима, Турска је озбиљна држава, а Ердоган није „друмски разбојник“, да им тек тако отима атомске бомбе.
Сједињеним Америчким Државама јесу „везане руке“, али само због тога што неком директном мером не могу „гађати Ердогана“ и тако произвести његов брз политички пад. При томе, Ердоган има „адут у рукама“, пошто, за разлику од избацивања из НАТО-а, иступање из НАТО-а јесте предвиђено. Члан 13 НАТО Повеље гласи: „Након што је Уговор на снази 20 година, свака страна може иступити, годину дана након што је предала изјаву о иступању Влади САД“. Последица овакве одлуке било би и за Турску, али још и више за НАТО. Вероватно би то означило и почетак краја Северноатлантске алијансе.
Након изградње првог крака „Турског тока“, испоруке С-400 и договора о решавању кризе у Сирији, није више вест да је Ердоган направио заокрет, већ да на то никаквог одговора нема. Осим уколико се не размишља о „поткопавању изнутра“, некој новој обојеној револуцији и грађанским протестима.
Економска криза допринела је победи харизматичног Екрема Имамоглуа на локалним изборима у Истанбулу, и то убедљивој: на јунском поновљеном гласању добио је 800.000 гласова више. Ако се има у виду да је Ердоганов кандидат био један од најзначајнијих људи у његовој номенклатури — Бинали Јилдирим, бивши премијер и председник парламента, онда овакав исход представља тежак пораз.
Да живимо у „мирнијим временима“, закључило би се да уз западну подршку Имамоглу може бити изазивач Ердогану на наредним председничким изборима. Међутим, проблем је у томе што су они тек 2023. године, а до тада је тешко предвидети шта ће се још дешавати.
Због свега — НАТО је у проблему. Доведен је у питање кредибилитет Алијансе. Експресно увлачење Црне Горе и Северне Македоније им неће помоћи. Јер, са друге стране, доведена је у питање лојалност Турске.
