Судбина Пјере Ајело, симбола борбе против сицилијанске мафије, изузетно је тешка, а њена прошлост је испреплетена са судбином читаве Сицилије и Италије.
Рођена је у малом селу недалеко од Трапанија крајем шездесетих година прошлог века. Била је приморана да се уда за Николу Атрија, сина локалног мафијашког боса, убијеног само девет дана након синовљеве свадбе.
Неколико година касније, Пјера је са трогодишњом ћерком присуствовала убиству мужа. Она је тада, заједно са мужевљевом сестром Ритом Атријом, одлучила да се побуни против мафије и започне сарадњу са судијом Паолом Борселином (један од најпознатијих бораца против мафије у Италији, убијен је у експлозији бомбе која је била постављена испод његовог аутомобила, прим. ред).
После његовог убиства, 19. јула 1992. године, жене су остале без заштите, под лажним именом и у потпуно непознатом граду. Рита Атрија није издржала притисак и неколико недеља после убиства судије, скочила је са седмог спрата у Риму. Имала је само 17 година. Међутим, тадашња Сицилија није опростила.
Ритина мајка је своју ћерку сматрала пропалицом и шпијуном, јер је издала породицу како би сарађивала са државом. Због тога је та жена, која је преживела убиство мужа, сина и самоубиство ћерке, отишла на Ритин гроб и разбила споменик на којем је стајао натпис „Истина не умире“.
Од тада, Пјера Ајело се бори за закон, истину и сећање на Риту Атрију и Паола Борселина. Она је постала не само симбол борбе против мафије осамдесетих и деведесетих година прошлог века, убиства без лешева, експлозија динамита, нестанка деце чија су тела растворена у киселини, већ и симбол оних који су одабрали правду и закон.
Овај интервју, који раније није био објављиван, Пјер је дала 19. јула у Палерму, на дане сећања на Паола Борселина.
Недељу дана после убиства Паола Борселина, седамнаестогодишња Рита Атрија, сведок убиства, решила је да оконча свој живот самоубиством. Међутим, остала је упамћена као симбол отпора и борбе против мафије.
Да ли је сећање на Риту избледело годинама?
— Можда се чини да је њена прича заборављена, али није тако. И до данашњег дана, нарочито на северу Италије, она остаје пример младим људима.
Како је било обичној жени да живи у мафијашком окружењу осамдесетих година прошлог века? Како сте скупили храброст да започнете борбу против мафије?
— Моја породица није била део мафије. Због претњи, била сам принуђена да се удам и постанем део мафијашке породице. Ни највећем непријатељу не бих пожелела да се нађе у таквој ситуацији. Отац ме није томе учио, учио ме је да уважавам људе и да ценим истину и правду. Није лако изаћи из мафијашких кругова, али сигурна сам да ко се једном извуче, извукао се заувек. Можда са поломљеним костима, али се извукао.
Шта Вам је дало снаге да се одлучите на тај корак?
— Жеља за осветом, тако је увек било. А онда, када се родила моја ћерка, схватила сам да не треба да расте у таквом окружењу. Ћерка је постала мој спас, дугујем јој живот.
Шта је био главни циљ борбе?
— Главни циљ, који сви морамо да имамо на уму, јесте да не престајемо да се боримо у свакодневном животу. Борба против мафије не своди се само на хапшење шефова мафије, већ и на то да не постанете део мафије у свакодневном животу, да не скренете са правог пута, да не окрећете леђа људима у невољи, тако ради мафија. Истина често боли, али је боље осећати бол него лагати.
Како се борба против мафије изменила од деведесетих година прошлог века до данас?
— Више нема крваве мафије, као тих година, то сви знају. Сада интереси мафије превазилазе границе Италије, а више од свега брине чињеница, иако је то већ дуго познато, да је мафија покровитељ политике, данас је све више корумпираних политичара, као и оних који лобирају за интересе мафије. Ндрангете (мафијашка организација са седиштем у Калабрији, прим. уредника), Коморе (криминална организација са седиштем у Напуљу, прим. уредника) — све су то издајници државе.
Деведесетих година прошлог века држава је покушала да преговара са мафијом. Да ли је и данас мафија присутна у државним структурама?
— Мислим да док не буде позната истина о тешким убиствима, мафија ће бити присутна. Тако ће бити, све док државници, заиста достојни те титуле, не открију друштву читаву истину о мафији.
Да ли би отварање случајева који представљају државну тајну био први корак ка истини?
— Да, то би био један од корака. Прошле године смо обећали да ћемо решити тај проблем Паоловом брату, Салватору Борселину. Због одуговлачења бирократије, то је изузетно тешко. Многи говоре да смо то урадили због популарности, али то није тако. Ми се озбиљно бавимо тим проблемом, јер смо дужни да откријемо истину грађанима Италије. Ми настављамо свој посао, има још пуно докумената, али сама могућност да се на интернету пронађу писма и гласовни снимци Паола Борселина из осамдесетих година прошлог века је велика победа.
