Нестанком тог најстаријег спортског објекта и Београд би изгубио симбол који одликује светске метрополе.
Од распада бивше Југославије, београдски хиподром је из године у годину тонуо, са изузетком првих година овог миленијума, кад се занимање за коњички спорт повећало, првенствено због тога што су поједини представници постпетооктобарске политичке и пословне елите виђани на трибинама код Цареве Ћуприје.
Међутим, Хиподром је данас изгубио некадашњи сјај, трке се организују захваљујући ентузијазму појединаца, заљубљеника у коње, док публика нема могућност да проведе квалитетно време на тркама услед недостатка адекватних трибина и пратеће инфраструктуре.
Од игле до авиона
Без обзира на супротне приче по којима „ниједан важећи плански документ Београда засад не предвиђа измештање Хиподра нити локацију на коју би се он преселио“, константно пропадање најстаријег београдског спортског објекта као да слути на његово гашење. Чак, дакле, да се не остваре најцрње слутње и на месту хиподрома и не никне пословноо-стамбени комплекс на „атрактивној локацији“, будућност спортског објекта са огромном традицијом већ је угрожена.
Приче о рушењу/гашењу Хиподрома подгрејала је и вест из суседне нам Хрватске, чији главни град Загреб остаје без свог хиподрома од 1. децембра ове године.
Хиподром пропада због недостатка знања и идеје да је то важан привредни ресурс, а са друге стране, он сам по себи носи историјску тежину и квалитет каквим не могу да се подиче многи градови у Европи, каже за Спутњик Милан Ђорђевић, међународни судија и стјуард за дресурно јахање, што је олимпијска дисциплина коњичког спорта.
Као такав, Хиподром није виђен као центар коњичке индустрије која је широка, додаје Ђорђевић и истиче да „коњи свуда у свету воде индустрију у распону од игле до авиона“. Коњи буквално покривају све сегменте привреде једне земље и у зависности од броја коња и потражње артикала, развија се и привреда.
Промет — 80 милиона евра
„Предност у свету је то што коњи имају своју тркачку и спортску намену, и ту се отварају могућности за кладионице и све оно што доносе хиподроми у свету. Код нас Хиподром нема инфраструктуру да прими људе. Тренутно има солидну стазу за галоп и кас и још неке терене, али је све то израубовано и, наравно, потребно је инвестирање да би коњи наставили ту да раде и показују своје квалитете“, каже Ђорђевић.
Међутим, београдски хиподром нема ни адекватне трибине ни канцеларије, као ни пословне просторе, а не би било лоше ни да се, евентуално, отвори неки музеј коња, који су у нашој историји присутни више од осам векова, додаје он.
Ђорђевић сматра да би београдски хиподром требало да постане Национални коњички центар, који би могао да обједини све коње, и тркаче и спортске, и тако да замајац целој коњичкој индустрији у Србији, која није мала.
У Србији тренутно има око 20.000 коња, а за целу индустрију директно је везано, према Ђорђевићевој процени, око 20.000 до 30.000 људи, док људи који јашу или возе коњске запреге у нашој земљи има између 12.000 и 15.000. Коњичка индустрија има промет од око 80 милиона евра годишње, али би он лако могао бити и већи.
„Дављење“ коња — с леђа
Зато би Град Београд, као потенцијални носилац идеје оснивања Националног коњичког центра, једном врло скромном инвестицијом у односу на дугорочни добитак допринео развоју и стварању амбијента за стране инвестиције, сматра саговорник Спутњика.
На примедбу да су коњички спортови забава богатих, наш саговорник констатује да је то тачно, али додаје да су богаташи увек били мањина, иако је њихов капитал већински. Богати ће и даље имати и куповати коње, све и да Србија остане без иједног хиподрома, додаје Ђорђевић.
Међутим, све почиње од деце која плаћају часове хиљаду до две хиљаде динара и почињу да уче јахање да би се временом препознали таленти на којима би се радило у националном центру, истиче Ђорђевић.
„Немамо ни националну средњу школу која би усмерила неке будуће шталаре, јахаче, џокеје на прави пут. Просто, они су самоуки, уче од разних људи и то иде до баналности да се коњ дави ако му се потопи задњица водом. То су све ствари које драматично утичу на круњење целе индустрије. Али и то је могуће на Хиподрому, јер он може да има своју регистровану средњу школу, као што је то некад било, Школа лаких јахача која је основана у ергели ’Љубичево‘“, закључио је Ђорђевић.
Модел оснивања Националног коњичког центра далеко је успешнији од приватизације Хиподрома, и он не би искључивао улагања приватника у пратећу инфраструктуру — од кафана и ресторана до конгресног центра, сматра Ђорђевић.
Од Краља Александра до „Кнеза Михаила“
Хиподром се преселио на Цареву Ћуприју са локације хотела „Метропол“ 1912. године на иницијативу Владислава Рибникара, оснивача „Политике“ и члана Дунавског кола јахача. Званично је отворен на Видовдан 1914. уочи почетка Првог светског рата.
На Топчидеру је још 1911. године, али не на локацији данашњег Хиподрома, организовано такмичење у дресури, у намери да се наши такмичари квалификују за Олимпијске игре 1912. на којима је дресура коња ушла међу олимпијске дисциплине.
Указом краља Александра из 1920. Дунавском колу јахача „Кнез Михаило“ уступљено је државно земљиште у бесплатан закуп на 75 година, „ради подмирења земаљске потребе у стварању сталне стазе за јавне коњске утакмице“. Годину касније одржани су први галопски дерби и прва трка града Београда. Премијерна касачка надметања ревијалног карактера била су 1930.
Трке су се редовно одржавале и за време немачке окупације током Другог светског рата.
Дунавском колу јахача управљање хиподромом одузето је национализацијом 1949. Тркалиште потом мења назив у „Хиподром Београд“, а одлуком Скупштине града из фебруара 2008. постаје јавно предузеће.
На Видовдан 2005. године на Хиподрому је одржан највећи рок концерт у историји Београда — „повратнички“ концерт Бијелог дугмета са сва три п(ј)евача.
