Према званичним проценама у Великом рату страдало је 15 милиона људи, а Србија је по броју погинулих сразмерно броју житеља била земља која је изгубила највише становника — готово трећину.
Примирје у Првом светском рату потписано је на данашњи дан 1918. године у шуми код француског града Компјења, у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, и било је на снази све до закључивања коначног мировног споразума у Версају, 28. јуна 1919. године.
Ствари се отеле контроли
Непосредни повод за Први светски рат био је Сарајевски атентат, али није и једини каже Биљана Стојић са Историјског института Београд. Она додаје да су непосредни поводи били и Балкански ратови, анексиона криза, али и анимозитет између Немачке и Француске који постоји од 1870. од Француско—пруског рата.
„Зато је за Француску период до Првог светског рата био период чекања како би вратила своје изгубљене територије. Треба споменути и кризе које се дешавају у колонијама које изазива Немачка како би провоцирала Француску. Свака од ових криза могла је да доведе до избијања сукоба светских размера, али је повод био догађај који према многим мишљењима није био много значајан. Ипак, објашњење историографије јесте да су светске силе биле спремне за рат 1914. То је требало да буде локализован рат Аустроугарске и Србије, али су се ствари отеле контроли и почео је домино ефекат који је увукао и све остале силе“, рекла је Стојићева.
Стратешки правац до Солуна
Горан Милорадовић са Института за савремену историју каже да би узроке за Први светски рат требало тражити од почетка велике источне кризе 1878, када је извршена претходна прекомпозиција на Балкану. Видело се да постоје две велике силе које се боре за престиж — Русија и Аустроугарска — на чији захтев је сачуван коридор између Србије и Црне Горе после ратова против Турске, односно то је био правац који је водио ка Солуну.
„То је био веома важан стратешки правац, јер су Солун и Трст две луке са највећим значајем — онај ко их је поседовао контролисао је Балкан и имао отворен пут ка Блиском истоку и нафтним пољима. Јасно је било да се ту воде не само локални ратови, већ и много крупније стратешке игре, које су се преламале преко мањих држава. Следећи корак била је анексија БиХ, која је дата Аустроугарској да тамо заведе ред упркос отпору локалног становништва. Када је Турска запала у кризу, Аустроугарска је проценила да је дошао тренутак да анектира БиХ и поред противљења Срба, и тада се већ причало да би могло да дође до рата, али није дошло, јер су сви били неспремни“, каже Милорадовић.
Балкански ратови
Он додаје да су Руси учинили дипломатске потезе и направили Балкански савез, који је победио Турску коју су наоружавале Немачка и Аустроугарска. „Силе Антанте су заправо желеле им Турска очува коридор који су одавно нишаниле али су балкански ратови показали да она нема ту снагу. Први светски рат почео је као Трећи балкански.
Аустроугарска је желела брзо да заврши са Србијом, јер јој је она покварила планове. Међутим, велике силе биле су увезане савезништвима која су водила ка ескалацији рата“, нагласио је Милорадовић.
Милоје Пршић, пуковник у пензији , бивши начелник Архива Оружаних снага СФРЈ као и начелник Војно-историјског института каже да је успех српске војске у Балканским ратовима био веома велики, али наглашава да је српски војник после њих остао практично голорук.
„Србија се 1914. године нашла у рату који није желела, нити је за њега била спремна. Српској војсци је за рат недостајало 120.000 пушака, које је требало допремити из Русије. Поред недостатка пушака, био је изражен проблем и код артиљеријског оруђа. У погледу одеће и друге опреме, стање је било веома лоше. Била је подељена у три позива и последњу одбрану, а у униформи су били само првопозивци. У тој динамици догађаја Русији треба одати признање јер ни сама није била ни у економском ни у војничком смислу спремна за рат. Ни Немачка ни Аустроугарска нису очекивале да ће Русија ући у рат због Србије“, рекао је Пршић.
Србима оружје из Русије
Милорадовић додаје да је све наоружање у Србију стизало преко Русије, јер је Србија била под економском блокадом Аустроугарске, али је посебно тешко било то што Аустроугарска није својим непријатељем сматрала само Србију и Црну Гору као две државе, већ народ као националност.
„Зато су истребљивали српски народ у логорима у Аустроугарској, а у Србији су вршили депопулацију прво ратним дејствима, а када су се повлачили 1914. оставили су лешеве својих војника у школама или плитко закопане. Када је српска воска ослободила северозападне делове земље, зараза се раширила по целој земљи и пола наших лекара је већ била умрло од тифуса док су чекали међународну помоћ. Процене су да је више војске изгубљено од тифуса него ратних дејстава“, рекао је Горан Милорадовић.
Наши саговорници су сагласни да је Немачка направила примирје да би избегла капитулацију, али обавезе које је преузела није испунила.
Пршић наглашава да је Немачка уједињена 1989, а да Србе, очигледно, треба раздробити што више.
„Срби нису експоненти руске политике, то је народ који се потврдио кроз историју, који има световну духовну вертикалу трајања, али је ово простор за који су заинтересоване многе велесиле, и Немачка и Велика Британија, која нам својим дипломатским потезима прави велика зла“, закључио је Пршић.
