Највећа опасност лежи у литијумским батеријама. При производњи батерије емитују се отрови и фина прашина и велика количина угљен-диоксида.
Како електрична возила добијају све већу популарност, потенцијалне последице постају све страшније.
Један од важних аспеката које треба узети у обзир, јесте количина природних ресурса која се користи за производњу батерија које покрећу електричне аутомобиле. За њихову производњу прерађује се 250 тона сподумена и 750 тона физиолошког раствора да би се направила тона литијума, зависно од примењене методе.
Литијум у Чилеу, извор среће или несреће?
Такође, постоји непосреднији утицај на животну средину током производње минерала потребних за литијумске батерије.
Да би се приступило подземним лежиштима саларне слане отопине, раствор се испумпава на површину. Сланица остаје у језеру и испарава неколико месеци или година, све док највећи део раствора не нестане испаравањем. Саларни слани раствори су веома концентровани и поред литијума обично садрже и калијум и натријум, што све укупно доводи до исцрпљивања подземних вода.
Да би се произвела тона литијума, потребно је извући 1.900 тона воде. Ова метода производње већ утиче на пољопривреднике у регионима у близини локација за производњу литијума. У региону Салар де Атакама у Чилеу 65 одсто регионалних вода се користи за производњу литијума.
Са друге стране, научници наглашавају и социјални аспект. Кобалт је важна компонента литијум-јонских батерија, а главне светске резерве кобалта налазе се у Демократској Републици Конго, где се експлоатише радна снага, а у процесу производње учествују чак и деца.
Опасност од коришћења литијумских батерија
Осим скупе производње, у еколошком смислу постоји и проблем рециклирања и складиштења на крају њиховог корисног века. Један од највећих проблема је то што литијумске батерије садрже доста токсичних елемената који би могли да заврше у земљи без одговарајуће рециклаже.
Такође, постоји велики ризик од пожара, јер су ове батерије веома осетљиве на паљење и у случају да се велики број ових батерија складишти на истом месту, може доћи до озбиљних проблема.
Колико је складиштење велике количине запаљивих материјала на једном месту опасно, показује случај са складиштем гума Повис (Уједињено Краљевство), које је горело 15 година, од 1989. до 2004. године. Истраживачи истичу да су литијумске батерије много реактивније од гума.
Научници кажу да рециклирање може изгледати као добра идеја, али ово решење наилази на велику препреку: недостатак стандардизације у индустрији. Истраживачи објашњавају да се теоретски потребно средство за рециклирање ових литијумских батерија може развити на економичан и безбедан начин, али да је то, како данас стоје ствари, врло тешко постићи.
Главни проблем лежи у чињеници да сви произвођачи електричних аутомобила користе моделе акумулатора који имају веома различите конфигурације и садржај хемијских елемената.
Ово непостојање заједничких стандарда отежава дизајн индустријских робота који би требало да учествују у поступку рециклирања литијумских батерија. То је врло важан аспект, јер је овај процес врло опасан за људе, а употреба ручног рада прекомерно би повећала трошкове рециклаже.
Како избећи опасност?
Постоје начини за решавање проблема литијумских батерија, најштетнијег елемента електричних аутомобила, али за то је потребна сарадња у индустрији. Пре свега, употреба акумулатора са одговарајућом конфигурацијом олакшала би и рециклирање и одржавање.
Произвођачи ове врсте аутомобила треба да обрате већу пажњу на лакоћу одржавања, јер се то ставља у други план због осталих карактеристика. То би допринело већој стопи рециклирања њихових компоненти, што би заузврат смањило утицај на животну средину.
Индустријски роботи се такође морају модернизовати да би могли обављати компликоване операције које су потребне у поступку демонтаже и рециклаже литијумских батерија.
Коначно, неопходно је свеукупно развијање софистицираних метода како би се избегле кобне последице по животну средину.
