Најава нових кинеских пројеката у Србији, попут доласка компаније „Хуавеј“ у Крагујевац, о чему је Канцеларија за ИТ Владе Србије склопила Меморандум о разумевању с кинеским гигантом, само је још једна потврда да две земље, како је рекла и Брнабићева кинеским домаћинима, деле заједничку економску визију, оцењено је у емисији „Свет са Спутњиком“.
Према речима др Стевана Рапајића из Института за међународну политику и привреду, за малу земљу попут Србије велика је привилегија што је председник Си најавио да ће је поново посетити. Рапајић подсећа да је Кина од 2008. уложила у Србију око 10 милијарди долара, а у региону је више добила само Грчка, око 11 милијарди. Међутим, како истиче, Србија је специфична, јер иако је окружена земљама ЕУ, има посебне односе са Кином, која је једна од приоритета њене спољне политике.
„Србија има и стратешку предност: она није чланица ЕУ и с тим у вези не мора да подноси никакве извештаје и пита Европски парламент да ли нешто смемо или не смемо. Можемо да направимо какве год хоћемо уговоре са Кином, да опет имамо отворену путању, а да нас с друге стране то не спречава да преговарамо и напредујемо ка ЕУ“, објашњава Рапајић.
Кинески модел менаџмента
Професор Економског факултета у Београду др Слободан Аћимовић сматра да долазак компанија попут „Хуавеја“, ХБИС-а или „Ци Ђина“ много значи за Србију, јер с њима долази и модел економског менаџмента који очигледно даје изванредне резултате. Као пример наводи податак да је Железара у Смедереву прошле године постала први извозник из Србије: произвели су два милиона тона челика са 5.000 запослених, што је Железара производила пре 30 година са 15.000 запослених.
Слични су резултати у Бору где Кинези заокружују систем, па поред топионице улажу и у преостале руднике, а много се очекује и од доласка „Ли Лонга“, треће по величини фабрике гума у свету.
Ту је пројекат технолошких паркова у Борчи и Смедереву, који треба додатно да повеже Србију с кинеским инвеститорима у области високих технологија.
Успех кинеског модела управљања, слаже се Рапајић, показује и пример грчке луке Пиреј коју су купили Кинези и потпуно је трансформисали.
„Има нечег у том концепту пословања, па чега год се дохвате Кинези, то постаје мало економско чудо“, примећује експерт.
Бивши дописник српских медија из Пекинга Милорад Денда додаје да је важна компонента ослањање на науку — Кина има највећи број истраживача у свету који су мотор развоја, захваљујући чему је од 1978. године 35 пута увећала економију, док је, поређења ради, Британији требало 100 година да удвостручи своју економију.
Тајну кинеског успеха Рапајић види у државном капитализму и у томе што Кинези планирају 100 година унапред. Волео би, каже, да и Србија примени нешто од кинеских искустава: примера ради, да уместо страних фаворизује домаће инвеститоре и њима даје субвенције, а ако страни долазе, да инсистира на трансферу технологије.
Свет на прекретници
По оцени Денде, скуп у Шангају одсликава настајање нових економских односа у свету који је на раскршћу — или ће кренути путем сарадње, или путем протекционизма, како то виде пре свега САД.
Оне који заговарају такав пут, треба одмах питати откуд то да је француски председник Емануел Макрон на истом скупу у Шангају потписао уговоре вредне 15 милијарди долара, или зашто је нешто слично немачка канцеларка Ангела Меркел радила током посете Кини пре месец дана.
„Какав ће то ’малигни економски утицај‘ кинеске компаније ширити у Француској, или у Немачкој? То је она врста аршина која не важи за велике земље у Европи и за САД, него само за мале. Реч је о настојању да се те земље држе у послушности и на узици пре него што их можда једног дана не пропусте у ЕУ. Свођење светских односа на наратив о руској и кинеској претњи који се лансира из центара моћи на Западу, води ка изградњи табора по новом идеолошком кључу капитала и профита“, уверен је Денда.
Еу тражи алтернативу за „Појас и пут“
Упозорења Србији која стижу са Запада због све тешње сарадње са Кином, Рапајић схвата као страх од конкуренције јер су, каже, кинески кредити изузетно повољни, посебно у оквиру пројекта „Појас и пут“.
„Оно чега се они прибојавају, јесте да ће слабе економије постати економски зависне од инвестиција од Кине, па чак то пореде с Маршаловим планом, јер је то био политички програм — дамо вам новац, а онда очекујемо нешто заузврат. Кина, међутим, до сада није показала никакву намеру да се меша у политичке процесе у земљама у којима је инвестирала“, наводи Рапајић и додаје да Запад засад нема одговор на кинески „Појас и пут“.
ЕУ сада, напомиње он, тражи одговор како да се супротстави том инвестирању Кине у Европу и пандан „Појасу и путу“, па је лансирала тзв. стратегију повезивања.
„Њихова идеја је да ЕУ и Немачка представе трећим земљама своје институције, бизнис моделе и вредности као алтернативу кинеском ’Појасу и путу‘. Проблем је што се ту Немачка помиње одвојено од ЕУ, као да није њена чланица, што је знак да ЕУ болује од бирократског замора. КП Кине не болује од тог замора и креира своје идеје политиком на дуги рок, а има огромне могућности и капитал да то спроведе. ’Појас и пут‘ је економска идеја Кине да се приближи целом свету, а то нуди свима“, каже саговорник Спутњика.
Страх од конкуренције
По мишљењу Аћимовића, замерке Србији са Запада због сарадње с Кином само су „игра престола између великих играча“, док Денда истиче да је реч о страху да ће кинеске компаније бити овде конкурентније.
Истовремено, Кинези нас, за разлику од Запада, не условљавају, а иако је, према његовим речима, важна и политичка подршка Кине Србији по питању Косова, та подршка је доследна и без икакве трговине.
„Пекинг би имао исти став према нашем територијалном интегритету све и да нема ни долара инвестиција у нашу привреду“, каже Денда.
Реалност је, надовезује се Рапајић, да ЕУ, рецимо, да би вам дала кредите, инсистира на одређеним стандардима, а има и неке услове, док је оно што ради Кина освежење у виду директне комуникације и фер-плеја.
„Контекст политичких односа у свету се променио, а ми смо коначно ухватили добар воз. Никад нико више не сме да одустане и смањи добре односе са Кином и Русијом који су направљени у последњих неколико година. То не значи да треба да смањимо односе са западним земљама, него само да их посматрамо равноправно и гледамо свој интерес“, сумира професор Аћимовић.
За Рапајића је актуелна слика међународних односа таква да „Кина има акцију, а Америка реакцију“, а „Појас и пут“ је толико дубоко загазио у многе земље у свету, да ће ЕУ и Сједињеним Државама бити тешко да му се супротставе.
