Још нико није изговорио реч „еутаназија“, али судећи по паници оних који покушавају да докажу да је Макрон погрешио у процени, питање шта радити када Северноатлантски савез коначно пређе границу правне способности, већ буквално лебди не само у париском ваздуху, него и у европском информативном простору.
Агенција „Ројтерс“ преноси незадовољство Берлина Макроновом реториком: „Министар спољних послова Немачке Хајко Мас у недељу је упозорио на поткопавање НАТО-а, и то је тренутно коначна реакција Берлина на критике председника Француске Емануела Макрона поводом Северноатлантског савеза“.
Британски медији, који се тренутно баве информативном подршком лондонском самиту НАТО-а, доливају уље на ватру изјавама незадовољних експерата. Таблоид „Експрес“ тако наводи мишљење бившег директора НАТО-а за планирање Фабриса Потјеа:
„Било би много конструктивније да је Макрон рекао да је спреман да размисли на који начин се нуклеарно оружје Француске може искористити за одбрану остатка Европе, али он то, наравно, није учинио. Француска има своју представу о томе када и где ће користити своје нуклеарно оружје. Како можете критиковати НАТО, а да у игру не уведете било какву алтернативу?“.
Сумња у Вашингтон
Управо те оптужбе високог, мада, бившег функционера НАТО-а против Макрона представљају поклон судбине за оне који желе да разумеју суштину сукоба између Париза и Брисела, а такође, посредно, и Вашингтона. Председник Француске ударио је НАТО и лично Доналда Трампа у најслабију тачку. Поред изјаве о „можданој смрти“ Северноатлантског савеза, он је јавно посумњао у спремност САД да испуни обавезе, предвиђене Чланом 5 Северноатлантског споразума (правне основе НАТО-а). Ако се преведе став Макрона са веома дипломатског (осим дела о „можданој смрти“) и културног француског на српски језик, онда се он своди на основану сумњу да ће „у том случају“ Вашингтон једноставно „одбацити“ своје савезнике, посебно ако се узме у обзир да за САД такво понашање не представља одступање од америчке спољнополитичке традиције.
Подтекст на који директно указују европски медији (укључујући и британски Би-Би-Си) гласи: спремност Трампа да изда сиријске Курде, који рачунају на подршку Вашингтона, вероватно се схвата као сигнал слабости и одсуство жеље да се боре за оне којима су обећали заштиту.
Макрон је критиковао ту одлуку и у свом „скандалозном интервјуу“ једноставно довео свој став до логичног закључка тврдњом да „НАТО функционише само у случају функционисања гаранта. Рекао бих да треба да преиспитамо реалност онога што стварно представља НАТО у светлу обавеза Сједињених Држава“.
Наравно, курдске формације нису потписнице Северноатлантског споразума, али са тачке гледишта критичара то не значи да нема оптужби против САД, посебно узимајући у обзир то да је Трамп јавно довео у питање америчку посвећеност испуњавању члана о колективној одбрани у случају напада на једног од чланова Савеза. Такав приступ љути функционере НАТО-а, и Фабрис Потје је био у праву када је изјавио: „Чим нестане поверење у НАТО, заборавите колико имате тенкова или авиона — игра је већ завршена“. Међутим, Макрону је управо то и потребно, да се „игра заврши“, и ради тога он и „поткопава поверење у НАТО“ — њему је потребно да рашчисти пут свом геополитичком пројекту — европској војсци.
Три погледа унутар НАТО
У ствари, самит Северноатлантског савеза у Лондону биће поприште сукоба три неспојива погледа на будућност војне сарадње између земаља Запада.
Представници САД ће захтевати да државе Европске уније почну да исплаћују четири одсто БДП-а (то је отприлике 752 милијарде долара) за војне трошкове, тј. практично на одржавање НАТО-а и куповину америчког оружја. Званичници Немачке, судећи по изјавама министра спољних послова Маса, инсистираће поново на томе да повећање трошкова није потребно, а такође ће критиковати Вашингтон и Париз због егоизма. Представници Француске ће критиковати НАТО и промовисати идеју о стварању европске војске (без САД и, можда, без Велике Британије) како би Европска унија коначно реализовала стратешко виђење Макрона, који према сопственом признању жели да Европска унија призна себе као засебну „геополитичку силу“ и „сачува контролу над својом судбином“.
Лако се може приметити да је немогуће пронаћи компромис који би свима одговарао, а политика је свакако уметност могућег и ништа више. НАТО умире изнутра, при томе не због ситуације са Курдима или због проблематичне Турске, већ због тога што његове главне чланице растурају Савез на комаде, покушавајући да га искористе за своје себичне интересе, који нису у складу са интересима свих осталих учесника.
„Историјски самит у Лондону“, који ће бити одржан почетком децембра, под надзором светских медија, у ствари може да донесе само једну од две могуће одлуке. Или ће се чланице Савеза коначно посвађати и то јавно, или ће пак (што је вероватније) наставити да се праве да се Савез може спасити, у нади да ће касније за његову смрт моћи да окриве неког другог.
Све су то добре вести за Русију. Ако чак ни нови напад жеље за „борбом против руске претње“, која се поново може уочити на Западу, не доведе до консолидације НАТО-а, онда то значи да Северноатлантском блоку тешко да ишта још може помоћи.
