Јужна Америка је географски најудаљенији регион света од Русије, изузев Аустралије и Океаније, које данас не играју битнију улогу у светској политици. У поређењу са шездесетим годинама прошлог века, Русија данас има изузетно добре односе са бројним земљама латиноамеричког региона, међу којима су најистакнутије Никарагва, Венецуела, Куба, Мексико и Аргентина.
Да би се објаснили односи Русије са земљама Јужне Америке потребно је истаћи да су се за последњих 50 година догодиле кардиналне промене, како у вођењу политике земаља Јужне Америке, тако и у Русији — на власт је дошао Владимир Путин, који се, за разлику од његовог претходника Бориса Јељцина, води политиком националног интереса и бори за мултиполарни свет.
Венецуела, Никарагва и Аргентина
Као најистакнутији пример политике националног интереса Јегор Лидовској, директор Латиноамеричког центра, наводи Венецуелу, у којој се председник Николас Мадуро, баш као и његов претходник Уго Чавез, залаже управо за принцип немешања у унутрашња питања других земаља.
Са друге стране, ту је и Никарагва, чији председник Данијел Ортега такође има добре односе са Русијом и сматра да је мешање Америке у унутрашња питања његове земље апсолутно недопустиво.
Говорећи о Аргентини, на место председника је дошао социјалиста Роберто Фернандез, те се може очекивати да ће се односи Русије и Аргентине драстично побољшати у будућности.
Куба, Боливија и Мексико
Традиционално партнерство које је Русија имала са Кубом још од шездесетих година прошлог века било је нарушено током деведесетих година, када је на власт у Русији дошла проамеричка струја предвођена Јељцином, подсећа Лидовској.
„Русија је у том периоду начинила много штете у односима са Кубом, може се чак рећи и да ју је издала. Међутим, Путиновим доласком на власт променила се политика Русије и Москва је поново са Кубом почела да успоставља чврсте и добре односе“, истиче он.
Када је реч о Боливији, она је донедавно такође спроводила независну политику, али након минулог војног преврата у тој земљи може се са сигурношћу очекивати да ће се политика драстично променити, констатује Лидовској.
У Мексику је, са друге стране, на власти дошао Андрес Мануел Лопез Обрадор, који је понудио азил бившем боливијском председнику Еву Моралесу, што је такође доказ његовог залагања за мултиполарност. Он спроводи независну политику и ужива подршку грађана, што такође отвара велики простор за сарадњу са Русијом.
Бразил и БРИКС
Што се тиче Бразила, подсећа Лидовској, у тој земљи је од 2003. до 2010. године на власти био Луиз Ињасио Лула да Силва, за кога тврди да је био најуспешнији председник те земље и који је спроводио веома добру независну политику — активно се дружио са Фиделом Кастром, као и другим лидерима земаља који су се борили против америчког доминантног утицаја.
Поред тога, он је направио право економско чудо издигнувши бразилску економију на светски ниво.
„Међутим, на власт у Бразилу сада је дошао Жаир Болсонаро, који је оријентисан на политику САД и Израела, од чега одређене штете трпи и блок БРИКС. Бразил је у БРИКС-у, пре него што је Болсонаро дошао на власт, играо важну улогу, али она је данас драстично умањена“, оцењује.
Колумбија, Чиле и Перу
Истовремено, међу латиноамеричким земљама има и оних који су промаерички настројене, те не желе у већој мери, или пак ни у каквој, да сарађују са Русијом.
Најистакнутији пример је Колумбија, која је, према речима Лидовскоја, практично постала продужена рука Америке и више нема сопствену политику. Такође, ту је и Чиле, која је поприлично оријентисана на политику САД, што не значи да је у потпуности за бојкот Русије, али је чињеница да нема никакве специјалне односе са Москвом.
Не треба заборавити ни на Перу, чија је власт попут чилеанске проамеричка, али у последње време све веће интересовање показује према Русији и Кини, углавном економске природе.
Русија не жели ривалство, већ савезништво
Русија и САД заступају сасвим два супротна приступа спровођењу међународне политике, истиче Лидовској. Амерички приступ подразумева војне преврате са циљем постављања својих људи насилничким путем, што народ ни у једној земљи не одобрава.
Са друге стране, Русија сматра да свака земља има право на сопствену политику, Русија нуди сарадњу засновану на обостраној користи, подржавајући пријатељске односе. Кина такође спроводи такву политику, која је углавном базирана на економији и инвестицијама.
„Никакви конфликти не постоје између Русије и Кине по питању спровођења политике према земљама Латинске Америке. Ривалство не постоји ни са Америком, иако Вашингтон константно ствара конфликтне ситуације и са Русијом и са Кином, искључиво због спровођења своје политичке доминације“, закључује Лидовској.
