О кризи европског идентитета и о томе у ком правцу би Европа требала да крене, већ дуго се расправља у западним политичким круговима, али и у јавности. Додатну забуну уносе унутрашњи проблеми, притисци Америке, али и немогућност Европске уније да успостави одрживе односе са Русијом, која је уједно и њен највећи енергетски партнер.
И док се на европској политичкој сцени води борба између русофила и русофоба, Александар Рар, научни директор Немачко-руског форума, истиче да се слична борба води и на идејној основи.
„Немогуће је изградити заједничку Европу против Русије или без Русије, и у Немачкој и Француској то добро разумеју. Међутим, код нас постоје две различите концепције Европе. Једну заступају Немачка, Француска и део старих Европљана, а се своди на то да Европа треба да се простире од Лисабона до Владивостока и укључује Русију и Украјину, као и остале земље на простору ОЕБС-а. Друга је антируска и америчка и она подразумева изградњу трансатлантске Европе од Ванкувера до Доњецка, односно до Украјине, али без Русије“, објашњава Рар.
Ако се водимо Черчиловом изреком да „не постоје стални пријатељи и стални непријатељи, већ само стални интереси“, чини се да односи између Русије и Европе ипак имају светлу будућност.
Русија и Европа заједно у будућности
„Европи је важно да има приступ сибирским ресурсима, а не да их препушта Кинезима или Јапанцима на коришћење. ЕУ је неопходна јака Русија са свим својим ресурсним потенцијалима. Доћи ће тренутак када ће моћна Русија бити главни фактор стабилности будуће Европе, која ће са једне стране бити под притиском Американаца, а са друге стране под притиском Кинеза“, рекао је Рар.
Према мишљењу експерта, постоје три главна проблема у руско-немачким односима. Први је различит поглед на свет, јер Немачка живи у постмодерном друштву, где су либералне вредности готово изједначене са религијом, док Русија настоји да изгради националну државу на својој територији.
Други проблем су земље које стално упозоравају на нову руску претњу и агресију, некадашње учеснице Варшавског пакта, а сада чланице ЕУ и НАТО-а. Експерт сматра да Немци не верују да Русија жели да војно нападне ове државе, али прихватају негативне ставове њихових елита, јер Берлин жели лидерску позицију у Европи, па су зато важнији добри односи са новим европским чланицама, пре него са далеком Москвом.
Трећи проблем је што Европа остаје под контролом САД, када је реч о безбедности, без обзира на све разговоре који се воде у Немачкој и Француској о томе да треба створити јединствену европску војску и заједничку одбрамбену и спољну политику. Рар истиче да САД имају своје геополитичке интересе у односу на Русију, са којима Немачка, хтела-не хтела, мора да се сложи, те да није уверен да Берлин може да се „ишчупа из америчких канџи“.
Рар верује да ће у будућности неминовно доћи до побољшања руско-немачких односа, што показују и истраживања јавног мњења.
Русија и Немачка — од љубави до мржње
„Иако немачки медији стално оптужују Русију за све грехе Запада, као што су сајбер-напади, тајне револуције и смене режима, велики број Немаца, којих је све више, залаже се за нормализацију односа са Русијом“, истиче Рар.
Тренутно стање руско-немачких-европских односа има занимљиву историју. Од пада Берлинског зида, до првог великог проширења Европске уније, односи између Немачке и Русије су били идеални, можда најбољи у историји. Разлог за то је била захвалност немачких елита на подршци коју је Русија пружила процесу уједињења Немачке, у тренутку када су Француска, Енглеска и Америка гледале на све ово са подозрењем. Са друге стране, Русија је у Немачкој видела свог адвоката на Западу. У Москви је постојало уверење да је са Немачком могуће успоставити важне стратешке односе, много боље него са другим европским земљама, и да ће на тај начин Русија пронаћи своје место у европској архитектури.
Путинов долазак на власт је покренуо талас скептицизма, али је тадашњи немачки канцелар Герхард Шредер веровао да је са новим руским председником могуће водити разуман и прагматичан дијалог. Руска економија је почела да се опоравља, а немачки капитал да истискује амерички бизнис са руског тржишта, због нарушених америчко-руских односа.
Почетак погоршања руско-немачких односа се временски поклапа са доласком Ангеле Меркел на место канцелара 2005. године, а главни узроци су ширење НАТО-а и ЕУ. Пољска, балтичке и источноевропске земље нису могле 90-их година прошлог века и почетком 2000-их година да утичу на политику ЕУ и НАТО-а, који су у том периоду настојали да изграде добросуседске, ако не и савезничке односе са Русијом. Тада је постојала и организација „Тројка“, где су Французи, Немци и Руси разговарали о безбедносној структури Европе. Међутим, након што су постале чланице ЕУ, управо су ове земље утицале на промену европске и немачке политике.
Рар истиче да је разилажење у ставовима између Немачке и Русије кулминирало конфликтом у Грузији, када је Сакашвили, тадашњи председник Грузије, хтео да силом заузме Абхазију и Јужну Осетију и умало започео рат са Русијом, а потом и са ситуацијом у Украјини, где су Русија и ЕУ имале супротне ставове о геополитичком значају саме Украјине. Ипак, Рар сматра да постоји шанса да се односи између Немачке, Русије и ЕУ промене на боље, ако се примири ситуација у Украјини.
