У здању Народне банке Србије недавно је отворена изложба „Миланковићева временска капија — од леденог доба до атомске бомбе“. Повод за изложбу су два јубилеја — 140 година од рођења Милутина Миланковића и 110 година од његовог доласка на Универзитет у Београду. На изложби је представљен архивски материјал који сведочи о Миланковићевом свестраном инжењерском, научном и литерарном раду, а изложене су и његове личне ствари, фотографије, преписка с познатим научницима.
Да ли је Миланковић био политички неподобан
Лик Милутина Миланковића обележава новчаницу од 2.000 динара; неколико школа у Србији, као и велики новобеоградски булевар, носе његово име; на Врачару, у близини Храма Светог Саве и Народне библиотеке Србије, насупрот импозантној фигури вожда Карађорђа стоји споменик угледном научнику… Ипак, остаје утисак да су чак и елементарне чињенице о животу и делу Милутина Миланковића огромној већини његових сународника и даље тешко квиз питање.
„Тешко је рећи због чега је тако. Има чак и покушаја да се Миланковић прикаже као човек који није био политички подобан, али постоје документа из којих произилази да је он био веома драгоцени сарадник ондашње југословенске владе. Једна кратка белешка самог Миланковића из 1948. године, рецимо, сведочи о томе да је био на пријему код маршала Тита, заједно с председником Српске академије наука и уметности (САНУ) Александром Белићем и Павлом Савићем. Разговарали су о најосетљивијем питању у то време — производњи атомске бомбе и изградњи Нуклеарног института Винча. Четрдесет осме је маршал Тито и те како бирао сараднике, тако да се нипошто не може рећи да је Миланковић сврставан у политичке непријатеље“, истиче Славко Максимовић, председник Удружења „Милутин Миланковић“, које је организовало изложбу у Народној банци Србије.
Миланковић је добио бројна државна признања за свој рад, у три мандата је био потпредседник САНУ. Поред тога, предавао је на Београдском универзитету, где је, уз примењену математику, подучавао студенте и научним областима које ни сам није слушао на студијама, попут небеске механике или теоријске физике. На тај начин је утемељио нове универзитетске предмете и образовао кадрове за будућност.
Миланковићева климатска теорија данас би била светска вест
Уз „Канон осунчавања Земље“ којим је окарактерисао све планете Сунчевог система, Миланковићу је међународни научни углед донела астрономска теорија о климатским променама, којом је објашњена појава ледених доба на Земљи. И дан-данас бројна научна истраживања и експерименти потврђују исправност те теорије.
„У то време се знало за ледена доба, постојали су бројни докази, али није било научног објашњења о томе. Сви други научници су тражили објашњење за сам феномен леденог доба, а Миланковић је трагао за оним што га проузрокује. Закључио је да ледена доба настају као дугорочна последица промена климе у далекој прошлости. Он је те промене објаснио астрономском теоријом, која је, наравно, била радикална за оно време, због чега је многи нису прихватили. Тако је та теорија готово пола века била на расправи“, објашњава Славко Максимовић.
Највећи противници Миланковићеве теорије били су Американци, који су организовали бројне експерименте како би доказали да теорија није добра. Један од тих експеримената је, међутим, сасвим неочекивано довео до закључка да је теорија тачна.
„Американци су тако закључили да теорију више не треба доказивати, већ да је треба само примењивати. То је било десет година после Миланковићеве смрти“, наводи наш саговорник.
Да се Миланковићева теорија о климатским променама појавила данас, била би главна светска вест.
„Миланковић је причао о климатским променама у време када то никога није интересовало. Тек сада извлачимо из заборава неке његове радове“, каже Максимовић.
Он, међутим, напомиње, да треба разликовати савремене климатске промене које је проузроковао човек и дугорочне, природно условљене климатске промене које је проучавао Милутин Миланковић.
„Ми данас говоримо о глобалном отопљавању. Миланковићева теорија је заснована на универзалним законима и према њој можемо очекивати ново ледено доба. То су закони који објашњавају промену енергије Сунца која условљава климу — закони природе. Миланковић је, притом, пре готово сто година указао на опасност од фосилних горива. Написао је леп чланак о томе да је гориво штетан и ограничен ресурс. Сада имамо те природне појаве и појаве које су настале под утицајем човека. Према његовој теорији, ледено доба не би требало да наступи бар још једно 30.000 година, ако узмемо у обзир и антропогене утицаје на климу“, каже наш саговорник.
Српски научни троугао
Милутина Миланковића често упоређују с другом двојицом научних великана — Николом Теслом и Михајлом Пупином. Њих, међутим, не треба поредити, јер су, како напомиње Славко Максимовић, радили у потпуно различитим условима, бавећи се различитим научним областима.
„За разлику од Тесле и Пупина, који су потицали из сиромашних породица и у Америци се у почетку борили за егзистенцију, Миланковић је потекао из једне веома богате породице. Имао је приватне учитеље у основној школи у Даљу, а касније је имао идеалне услове за школовање у гимназији у Осијеку. У Бечу, где је студирао грађевину, није се постављало питање средстава за живот и студије. Богати ујка Васа је све то покривао. Висока грађевинска школа је била превише лака за њега, јер је имао широко образовање. Није желео да буде само инжењер, него и научник“, истиче наш саговорник.
Миланковић је био веома талентован математичар, а небеску механику и неке друге научне области проучавао је из личног интересовања, веома детаљно, пре него што им се посветио на Београдском универзитету. Био је веома организован и систематичан и држао се правила да никада не ради два посла истовремено.
Милутин Миланковић је, међутим, пре свега био обичан, нормалан човек који је волео живот.
„Често је с Миком Аласом одлазио чамцем на рибарење, а годишње одморе никада није пропуштао“, наводи Славко Максимовић, додајући да би и Миланковићева скромност могла бити један од разлога што је дуго био неправедно заборављен.
Оно што је било посебно фасцинантно код великог научника јесте то што је у својим генијалним прорачунима користио само папир и оловку. И, наравно, непоновљиви ум!
