Вест да би Скупштина Србије 15. фебруара, на Сретење, дан када је донет први Устав модерне српске државе, требало да усвоји посебну декларацију о политичкој независности и војној неутралности земље, изазвала је дилему шта ће то значити по питању војне неутралности, о чему већ постоји одлука српског парламента.
Она је утврђена посебним чланом у оквиру Резолуције о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, коју је Скупштина Србије усвојила 2007. године. Шта у правном смислу по том питању може додатно да значи усвајање нове декларације?
Декларација је политички акт
Професор Уставног права на Универзитету „Унион-Никола Тесла“, др Владан Кутлешић за Спутњик објашњава да је правна природа како Резолуције којом је сада дефинисан однос Србије према војној неутралности, тако и будуће декларације потпуно иста и да није реч о правним актима, већ политичким којима се изражавају политички ставови.
„Декларације и резолуције припадају групи општих политичких аката. То су акти којима, по правилу представнички орган, изражава ставове о одређеним питањима. Њихова основна особина је да они нису правне природе и немају правну снагу, нити место у правном систему. Значи да се они не могу спроводити у правним поступцима нити се на њих можете позивати у правним поступцима“, прецизирао је Кутлешић.
Међутим, он је указао на то да никако не треба мешати тај правни аспект са значајем тих аката.
„То никако не значи да су они мање важни, да играју мање важну улогу. У овом случају, издвајање питања војне неутралности из других питања може да указује само на то да постоји жеља да се то питање посебно потцрта, да се у овом тренутку њему посвети посебна пажња“, каже саговорник Спутњика.
Не обавезује друге
Професор Уставног права, такође, напомиње да то што је у овом случају реч о унутрашњој ствари која се тиче односа са другим државама, не обавезује ниједну другу државу.
Наша држава ће саопштити како она види спољну политику у вези са војнополитичким односима, али то, како каже, не обавезује ниједну државу да то призна, нити да то сматра релевантним.
„У нашој јавности је недовољно познато да неутралност није домаћа правна категорија и да нити обавезује нити производи било какве спољне правне последице, у смислу да вас неће неко војно узнемиравати, провоцирати, нападати... након што сте рекли да сте војно неутрални“, објашњава професор Уставног права.
На питање који би то правни акт имао правне последице, ако желимо да обезбедимо војну неутралност, Кутлешић каже да је то једино међународни правни акт који би морао да обухвати међународноправно релевантне субјекте.
„То у сваком случају значи да би у томе морала да учествује или ЕУ, или НАТО, или група држава које су очигледно релевантне за такву врсту односа“, истиче он, објашњавајући да такав правни акт може да буде резултат међународне конференције, или да органи неке међународне организације то признају. Још виши степен је, каже, да то и гарантују, што значи да се обавезују да ће обезбедити његово спровођење.
Он указује на пример неутралности Швајцарске, где иза одлуке о томе стоји међународноправни инструментариј.
Додаје ипак да то све не значи да таква политичка изјава о војној неутралности, колико год била једностран политички акт, није неважна и да неће да произвести последице или пажњу у региону и шире. Према његовом мишљењу, свакако ће имати значај у постојећим односима међу блоковима.
Политика се, како каже, састоји и у изјавама и у чињењу и некада се не зна шта ће бити чин иза неке изјаве.
