Тржишна вредност Комерцијалне банке, која је од уторка у већинском власништву државе, са 83,3 одсто акција у поседу, тренутно се процењује на око 470 милиона евра. Највећа понуђена цена за куповину банке међу четири необавезујуће стране понуде је, међутим, за 20 милиона мања. Већ почетком децембра требало би да буде познато да ли ће неко од три банке и иностраног инвестиционог фонда послати обавезујућу понуду.
Да ли нам заиста иде у рачун да продајемо банку чија вредност ће, према проценама струке, даље да расте.
Србија је на Београдској берзи откупила 34,58 одсто акција које су биле у поседу Европске банке за обнову и развој и међународне финансијске организације ИФЦ. Страни акционари су активирали „пут опцију“, право које им је истицало са завршетком ове године, да држави продају своје уделе у банци по гарантованој цени, како је то прецизирано уговорима из 2006. и 2009. године.
„Чињеница је да Влада сада има могућност да одлучи како она сматра да је најбоље, пошто је дошла у посед акција ових међународних институција на основу уговора који је раније потписан. Економски аргументи још више појачавају моју ранију тезу да држава нема разлога да продаје Комерцијалну банку. Мислим да услови за продају сада уопште нису повољни, због укупних фактора ризика за избијање нове светске економске кризе“, каже Ђорђе Ђукић за Спутњик професор банкарства на Економском факултету у Београду.
Србија није под пресијом
Наредни аргумент против продаје Комерцијалне банке је то што је буџет стабилан и држава, на срећу, није под пресијом да мора да има прилив свежег новца у државну касу да би решавала различите проблеме.
„Треће, мислим да Влада и Народна банка Србије имају потпуно јасан одбрамбени механизам и да, гледано у целини, земља нема национални интерес да тако нешто ради — да се лишава банке која има највећу девизну штедњу, која има огроман број експозитура и која треба да буде један од амортизера за будуће шокове који могу наступити у постојећим геополитичким поремећајима у свету“, образложио је профеор банкарства.
На страну то како је актуелни аранжман који имамо са ММФ-ом, звани „чуваркућа“, прерастао из саветодавног у наредбодавни, па нам чак и прописао рокове за приватизацију појединих државних фирми, па тако и Комерцијалне банке. Помена о одустајању од њене приватизације до сада није било.
Министар финансија Синиша Мали је у фебруару изјавио да је „идеја да држава излази из оних делатности где нема потребе да буде“. У септембру је, поводом пристиглих необавезујућих понуда, рекао да оне „довољно говоре о томе колико је банка атрактивна и колико је Србија атрактивна“, изразивши очекивања да ће поступак приватизације бити завршен до краја године.
Може ли држава бити менаџер?
Аргумент економиста који заговарају излазак државе из Комерцијалне банке је да смо већ искусили како је у нашем случају држава слаб менаџер.
Они други, пак, сматрају да је тај проблем лако решив — професионалним менаџментом, како то раде и приватне банке, јер добро плаћени професионалци који имају репутацију и интегритет њима не тргују.
Много би већи проблем био то што би трећа највећа банка у Србији, са највећом девизном штедњом која, према подацима Народне банке Србије, по нивоу активе заузима 11 одсто домаћег тржишта, отишла у стране руке.
При том, у капиталу банкарске индустрије државне банке у Србији учествују са свега 13,5 одсто, а продајом Комерцијалне банке бићемо једна од ретких, ако не и једина држава у Европи, са уделом домаћег капитала у банкама испод 10 одсто. А ко управља финансијским системом земље, не једном је упозорено, практично управља и самом земљом.
Ни у државама ЕУ готово да нећете наћи ону која нема власништво над неком од банака. У власништву Србије су, поред Комерцијалне, још само Поштанска штедионица и Српска банка, која такође треба да буде приватизована.
Са ММФ мора да се преговара
Ђукић указује на још један економски аргумент који је против продаје банке. Држава би преко професионалног менаџмента имала већу преговарачку моћ када се са страним банкама финансирају крупни пројекти где држава усмерава у нешто што је за њу од стратешког значаја.
„Ако су већ такви економски аргументи, посматрајући позицију Владе и монетарне власти, јер то тангира целокупну банкарску индустрију Србије, коректним разговорима и инсистирањем наших преговарача мислим да то може да се доведе у раван да ММФ прихвати да заиста нема разлога да се банка продаје. Поготово што су намирене међународне институције које су биле акционари, како је и унето у уговор“, закључио је професор банкарства на Економском факултету у Београду.
