Цена енергената била је дуго социјална категорија у Србији. Сада је та улога препуштена ценама струје, која ће од 1. децембра поскупети за 3,9 одсто — у просеку, што је, отприлике, довољно за „покривање“ инфлације за период од претходног поскупљења струје.
И после овог поскупљења, струја у Србији ће за потрошаче из категорије домаћинства бити најјефтинија — не само у региону, већ и у Европи, што заправо значи да се њоме и даље штити стандард грађана — уместо да су уведене социјалне карте, које би штитиле стандард оних који су социјално најугроженији.
Социјалне карте чувари социјалног мира
И социјалне карте и економске цене енергената у Србији се најављују већ скоро две деценије.
Најпре су се из „пакета“ социјалних цена енергената извукли нафтни деривати — наравно, после приватизације националне нафтне компаније Нафтне индустрије Србије. Уследила је и промена државне ценовне политике за гас, јер иако је Јавно предузеће „Србијагас“ државна компанија, овај енергент је увозни (количинама које извади у Војводини располаже НИС), па је држава коначно престала да малопродајним ценама, које су ниже од увозних, од овог трговца прави губиташа.
Струја је, међутим, остала чувар социјалног мира. У Електропривреду су се и раније заклињали, као у узданицу државе и српске привреде, а то је остала и данас.
Чињеницу да ни ЕПС није бунар без дна многи су раније, као и данас, знали. И у сектору електроенергетике отворено је тржиште — за велике потрошаче, па ЕПС на тржишним принципима има конкуренцију у трговини електричном енергијом и по комерцијалним уговорима пласира око 50 одсто својих испорука струје крајњим купцима. Остатак снабдевања, где су углавном домаћинства и мали потрошачи, спада у категорију гарантованог снабдевања и ту цену одређује Агенција за енергетику (с тим што се не сме занемарити улога државе, која је власник ЕПС-а, тако да без одобрења власти ова компанија од АЕРС-а неће ни затражити поскупљење).
Конкуренција ЕПС-у су трговци електричном енергијом, који не пропуштају прилику да се буне због тога што својим ценама не могу ЕПС-у да конкуришу код великих потрошача. Мали их, додуше, и не занимају. А за комерцијално тржиште многи од трговаца отворено тврде да није слободно, зато што, по њиховом суду, ЕПС је монополиста и наступа са дампинг ценама.
Само половина струје на тржишту
Стручњак за енергетику Љиљана Хаџибабић, која је годинама радила у ЕПС-у, а потом и у АЕРС-у, на ове коментаре трговаца има једноставан одговор:
„Отприлике пола српског тржишта електричне енергије је на тржишној цени, а пола испод тржишне и економски оправдане цене“.
Као произвођачу и продавцу струје, ЕПС-у, међутим, баш због тога што скоро сваки други киловат час не продаје по тржишним ценама, не преостаје профита да улаже у модернизацију постојећих и изградњу нових капацитета. А ту је реална опасност да, ако се не отпочне са озбиљним улагањем у ову компанију, она престане да буде конкурентна.
Сликовито речено, ЕПС-у прети опасност да, попут оног коња из народне мудролије, кога је Цига учио да не једе, цркне таман када га је научио (да „не једе“, односно, да се не модернизује, не ремонтује и да не обнавља капацитете, за производњу, али и за пренос електричне енергије).
„Потребне су масовније замене мерних уређаја (бројила) и развој напредних мерних система“, каже Хаџибабић, истичући да су паметне мреже и паметна бројила предуслов не само за то да дистрибутер смањи губитке у дистрибутивној мрежи електричне енергије, већ и да се има тачан увид у потрошњу сваког потрошача.
То, заправо, отвара и могућност потрошачима да газдују својом потрошњом, користећи модерне технологије. Да, на пример, уз помоћ апликација на мобилном телефону сваког момента могу да провере стање своје потрошње и да провере ко им од трговаца нуди повољнију цену.
По угледу на Данску
Ово, иначе, није некаква научна фантастика. Слични модели продаје електричне енергије већ постоје у неким европским земљама. И то је пут којим и Србија, па, дакле, и ЕПС, треба да иде.
Али предуслов за то је да Србија реши, на адекватан начин, снабдевање енергетски угрожених купаца.
Категорија енергетски угрожених купаца већ је установљена. Као и механизам да се из државног буџета „покрива“ њихова потрошња струје или гаса. Током прошле године 76.600 породица добило је умањење рачуна за струју или гас у вредности од 1,22 милијарде динара. Али то је тек нешто више од 10 одсто од броја угрожених домаћинстава и мање од суме новца који је у буџету одвојен за енергетски угрожене купце. Хаџибабић наводи да се у разним студијама тврди да је 550.000 до 600.000 домаћинстава у Србији изложено ризику од енергетског сиромаштва.
„Нека се 350.000 може прогласити сиромашним, да не може адекватно загрејати домове. Док се њихов статус не реши, пола тржишта електричне енергије у Србији ће бити на нереалној цени“, истиче Хаџибабић.
Социјалне карте које се у Србију најављују малтене од почетка овог века су једини начин да се ово питање ефикасно реши. Њихово увођење до сада је више пута најављивано и на волшебан начин пролонгирано.
Зоран Ђорђевић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, изјавио је у априлу ове године да очекује да ће систем социјалних карата у Србији заживети 2021. године.
Узор Србији ће, по министровим речима, бити Данска, која „има најсавршеније социјалне карте на свету“.
„Идеја је да се онима којима је потребна социјална помоћ додељује по аутоматизму и да систем сам израчунава, у складу са могућностима државе, колико би та помоћ требала да износи“, рекао је тада Ђорђевић.
Социјално угроженима, од којих је гро и енергетски угрожен, овај модел би свакако донео могућност да од државе добију подршку без компликоване и за њих често прескупе папирологије. При томе, ако се те социјалне карте ураде како ваља, неће више моћи да се шверцују они који заправо крију своје богатство.
