Америка тренутно има три дипломатске мисије мање од Кине — 273, а две земље изједначене су по броју амбасада. Међутим, Кина има далеко више конзулата — 96 у односу на САД, која их има 88. Према писању америчког листа, амбасаде рефлектују политичку, а конзулати економску моћ, и то је разлог због кога се Кина фокусирала на повећање броја својих конзулата.
У последње две године Пекинг је отворио пет нових амбасада: у Буркини Фасо, Доминиканској Републици, Ел Салвадору, Гамбији и Сао Томе и Принсипеу.
Кина јача утицај после изолације
„Дипломатско присуство у некој земљи значи да држава има интерес да развија односе са земљом домаћином“, каже амбасадор и председник Српског спољнополитичког круга Милисав Пајић.
„Кина је економски присутна у свим земљама света, а отварањем нових дипломатских представништава јача свој утицај“, додаје он.
„Кина је дуго година била изолована. Она је ушла у УН тек средином седамдесетих и до тог времена није била у могућности да у довољној мери развије своје дипломатске капацитете. Са друге стране, у то време значајан број земаља је признавао Тајван. Сада је, управо тим својим отварањем, политичким и економским, Кина ојачала позицију према свету“, наглашава Пајић.
„Економске могућности Кине најлакше се манифестују преко постојања дипломатских представништава“, објашњава наш саговорник и наводи пример када је Пекинг успоставио дипломатске односе са Костариком. Тада је из Кине у ту малу централноамеричку државу стигла и значајна економска помоћ. На тај начин Кина угрожава и политичке позиције Вашингтона.
Пекинг прагматичнији од Вашингтона
То што је број кинеских дипломатских представништава надмашио број америчких представништава не треба никога да чуди, јер Кина, према Пајићевим речима, води много прагматичнију спољну политику.
„Сједињене Америчке Државе, рецимо, немају своје представништво у једној изузетно важној земљи на Средњем Истоку као што је Иран, тренутно немају ни у Сирији, повукли су своје особље из још неких земаља и, чим се направи празан простор, долазе друге земље које имају другачији приступ од идеологизованог приступа САД“, сматра Пајић.
„Кина је у односу на Вашингтон прагматичнија и своје дипломатске успехе заснива на економској сарадњи коју не условљава политичким условима“, додаје он.
Колико дипломатско присуство у некој земљи може да буде корисно, Пајић показује на примеру Југославије и Мјанмара. Југославија је имала дипломатско представништво у Мјанмару када је та земља била у изолацији.
„У то време СРЈ, односно Србија, била је једна од двадесетак земаља која је била присутна у Мјанмару. На основу тога добијали смо и неке значајне послове у тој земљи, од инвестиционих радова, до продаје наоружања“, закључује он.
