Појава „прелетања“ довела је до тога да су поједине странке изгубиле посланичке групе, а пут до промена такве праксе води кроз измену Пословника, али и Закона о Народној скупштини, сматрају у СПС-у.
Идеја је да се члану 30 Закона о Народној скупштини дода део који се односи на то да посланик после мењања странке не може да уђе у други клуб.
Прелетачи — узрок или последица
Извршни директор „ЦеСида“ Бојан Клачар каже за Спутњик да је иницијатива СПС-а лечење последица, а не узрока, и као таква ће можда решити неке проблеме, али не све. Према његовим речима, узрок је изборни систем, а прелетаче имамо зато што посланици не одговарају бирачима, већ странкама.
„Ако би се суштински желело приступити решавању проблема прелетача, требало би изменити изборни систем на такав начин да посланици имају одговорност према бирачима, да комуницирају са њима и да знају да могу бити кажњени смањењем броја гласова на изборима, у случају да мењају странке не водећи рачуна ни о програму, ни о идеологији ни о принципима“, сматра он.
„То је, у суштини, једини прави начин како се може третирати проблем прелетача. Свако друго решење, па и ово решење СПС-а, добродошло је, али неће решити трајно овај проблем, зато што је у српској политици улог увек велики и зато што су посланици свесни да мењањем странка могу битно да утичу на политички живот“, каже Клачар.
„Уз то, прелетачи су свесни да не могу бити кажњени од бирача, и када се погледа историја људи који су променили много партија у Србији, види се да нико од њих није кажњен за то, већ су врло често и награђени, зато што су своју позицију из једне пренели у другу странку“, истиче наш саговорник.
Како се праве листе
„Прелетачи најчешће иду из слабије у јачу странку“, каже Клачар и напомиње да листе нису састављене по рејтинзима које би ти људи могли да имају, већ по принципу у коме страначко руководство одлучује ко ће се наћи на њима.
Он сматра да би у пакету са иницијативом СПС-а требало решити проблеме посланичких клубова у Парламенту, зато што сада имамо ситуацију у којој се на изборима појави једна коалиција, а после се у Парламенту направи потпуно другачији посланички клуб, што је такође вид изигравања воље бирача.
Зато би нови изборни систем требао да понуди персонализацију, јачање одговорности између посланика и људи који за њих гласају, као и већу географску репрезентативност, односно смањивање такозване метрополизације скупштине — превеликог утицаја великих градова у републичком Парламенту.
Терање на одговорност
„Ту би се могло пронаћи неколико решења која би била на прагу већинског или мешовитог система, а ’ЦеСид‘ се залаже за персонализовани пропорционални систем, где би се поделила Србија на онолико изборних јединица колико има посланика“, додаје Клачар.
„Ту би био кључни принцип да људи са највећим бројем гласова улазе у Парламент“, истиче Клачар.
„Изборни систем је добро решење, зато што се њим дефинишу правила игре која могу да утичу на политичке странке. Друго решење је заправо оно за које оптира СПС, а то је да мењате политичке странке или саме политичаре, али ми мислимо да то неће довести до решења. Једино решење је да ми на неки начин ’натерамо политичаре‘ правилима игре да постану одговорни“, каже саговорник Спутњика.
Из шупљег у празно
Политиколог Цвијетин Миливојевић, директор Агенције за јавно мњење и пи-ар маркетинг „Прагма“, каже да је предлог СПС-а бесмислен, јер сама чињеница да се посланику дозвољава да задржи мандат по напуштању странке на чијој је листи изабран „говори да је овде реч о несхватању разлике између већинског и пропорционалног изборног система“.
„Управо је за време коалиционе власти демократа и СПС-а силом донета одлука, наводно, уз препоруку Венецијанске комисије, да се у једном чистом пропорционалном систему дозволи народним посланицима који су изабрани на партијским листама да задрже мандате по напуштању партија“, подсећа Миливојевић.
„Мислим да је решење да се уведе чист већински изборни систем, међутим, то не одговара странкама на власти, јер би, практично са институцијом другог изборног круга и могућношћу да се кандидују имена, а не странке са анонимним кандидатима, дошле у позицију да не могу да имају оволики број посланика колико имају данас“, каже Миливојевић.
„Друга могућност је да се уведе персонализовани пропорционални изборни систем, као у Босни и Херцеговини, где се гласа директно за листу, али и за неког ко је фаворит на тој листи, тако да странке немају велику могућност манипулације“, додаје он.
„Партије би у том случају у Парламент делегирале управо оне кандидате са својих листа који су добили највећи број гласова грађана“, објашњава Миливојевић и додаје да је све остало „пресипање из шупљег у празно“.
Личности уместо полтрона
Према његовим речима, персонализовани пропорционални изборни систем довео би до тога да странке на својим листама имају не само „највеће полтроне“, него квалитетне људе, јер би у том случају онај који гласа размишљао не само о листи, већ и о људима који су се на њој нашли.
„У том случају не би се олако дешавало да нека НН особа са партијске листе која је ушла у Парламент промени посланичку групу, а истовремено задржи мандат“, сматра Миливојевић.
У ситуацији у којој више од 50 одсто посланика у Скупштину долази из Београда, већински систем био би идеалан да омогући да готово сви градови у Србији имају своје посланике.
„У персонализованом пропорционалном систему, не бисмо имали идеалну позицију као у већинском, али би се свака странка потрудила да и географски покрије целу Србију“, додаје саговорник Спутњика.
„Једино тако може се заслужити поверење грађана у свим деловима Србије и, у сваком случају, то би био озбиљан помак“, каже Миливојевић и пита се зашто то још увек није учињено, јер је то „једино што је логично“.
„Једино уколико у већини странака постоји страх лидера од оних који их окружују да би неко од њих могао после избора да ’исплива‘ као нови лидер. Јер осим тога што би то били избори за све грађане Србије, то би били и избори унутар самих странака, да се види ко је од њихових партијских активиста у свести грађана перципиран као неко ко је најбољи и ко има највеће поверење грађана“, закључио је Миливојевић.
