Изасланик председника Републике и врховног команданта, Никола Селаковић, истакао је да је то откривање до сада највећег споменика српском војнику, највећем хероју Великог рата, највећег сукоба које је човечанство до тада запамтило.
Према његовим речима, у Великом рату је победио српски војник, не зато што је био обученији, не зато што је био боље наоружан, већ из два разлога — прво зато што је био најиздржљивији, а друго што га је од свих његових противника издвајао неупоредиво јачи морал.
И управо је морал она вредност на којој се заснива снага војске у одсудним моментима њеног деловања и, како то у својим успоменама каже велики војвода Живојин Мишић — некада није важно да ли си физички јачи и технички опремљенији, него да праву ствар урадиш у правом моменту и на прави начин, навео је Селаковић.
Говорећи о значају пројекта, он је истакао да овај подухват није издавачки подухват године, деценије, већ издавачки подухват века, јер је успео да сачува од заборава 322.778 имена и презимена наших славних предака, славом овенчаних српских војника и њихових команданата, који су у биткама говорили не „напред“ него „за мном“ и први својим примером показивали шта су спремни да жртвују за част и слободу отаџбине.
Изасланик председника Републике је на промоцији, како је саопштено, објавио и иницијативу коју је председник Вучић пре непуна три месеца покренуо управо са једним од три историјска института у Србији — да више од 20 година после НАТО агресије будемо први пут одговорни у последњих 100 година и попишемо све жртве које су пале у НАТО агресији.
Таква иницијатива је покренута и на томе се већ ради. Али нису то само жртве НАТО агресије, то су и ратови деведесетих, и ту имамо обавезу и према синовима свога народа и отаџбине чија имена не смеју да остану заборављена.
Пројекат је реализован у Војном архиву од 2013. до 2018. године. Попис жртава рата који ни у ком случају није завршен, садржи имена свих српских грађана страдалих у Великом рату, без обзира на верску и националну припадност.
Ово капитално дело представили су академик проф. др Мира Радојевић, проф. др Александар Животић и пуковник др Миљан Милкић, који су говорили о изазовима са којима су се сусретали током рада на њему, као и о значају тог изузетног истраживачког напора који је пројекат подразумевао.
Пројекат, како се могло чути, садржи личне податке, време и место страдања, војну јединицу којој је жртва припадала и сам извор података, што податке чини проверљивим, и на тај начин, први пут у домаћој историографији имамо утврђен прецизан списак страдалих, у коме је постојање и страдање сваке жртве документовано.
