Фукујамина идеја сада се чини настраном и наивном, пише Стиглиц, а кредибилитет неолиберализма, „као најсигурнијег пута ка општем просперитету, данас се налази на издисају. Баш као што и треба да буде“, јер, „после 40 година, бројке су пристигле: раст је успорен, а плодови тог раста у највећој су мери отишли мањини на врху... Обични грађани (...) имају право што се осећају превареним“.
Како у богатим тако у сиромашним земљама, указује Стиглиц, „елите су обећавале да ће неолиберална политика“ – политика „нижих зарада и кресања важних државних програма“ – „довести до бржег економског раста и да ће корист од тога имати сви, укључујући и најсиромашније... Сада доживљавамо политичке последице ове велике обмане: неповерење у елите, у економску 'науку' на којој је неолиберализам заснован“ – реч наука Стиглиц овде упадљиво ставља под знаке навода – „и у корумпирани политички систем који је све то омогућио“.
Све у свему, упозорава овај нобеловац, „неолиберализам ће буквално донети крај нашој цивилизацији“, а „једини пут напред, једини начин да спасимо нашу планету и нашу цивилизацију, јесте поновно рађање историје“.
Можда делује неочекивано, али, својеврсна потврда ових оштрих речи Џозефа Стиглица још пре три године стигла је из институције која је главни заговорник неолибералне агенде отварања тржишта иностраном капиталу, приватизације и умањивања улоге државе.
Група водећих економиста Међународног монетарног фонда, наиме, у једном раду који није добио пажњу какву заслужује поставила је питање „да ли је неолиберализам прецењен“, и дала потврдан одговор – зато што је, навели су, „прилично тешко детектовати бенефите у виду повећаног раста“, зато што је, насупрот томе, „цена спровођења неолибералне агенде, у смислу повећане неједнакости, веома изражена“, и зато што тако „повећана неједнакост угрожава и ниво и одрживост раста“.
Да ли неолиберализму заиста долази крај, и да ли је то заправо добра вест за највећи део човечанства? Која је алтернатива неолибералној догми, и како би требало да изгледа то „ново рађање историје“ које прижељкује Џозеф Стиглиц? Или ће неолиберална форма глобализма ипак тријумфовати, како у интервјуу „Њујорк тајмсу“ ових дана предвиђа милијардер Џорџ Сорош?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима разговарали филозоф проф. др Милан Брдар и новинар Славољуб Качаревић.
„Либерализам је до свог краја дошао још у економској кризи 1929. године – која је превазиђена управо захваљујући интервенцији државе каквој се либерали противе – а до сада је преживео зато што је преименован у неолиберализам“, указује проф. Брдар. „Међутим, и он је до свог краја дошао избијањем светске економске кризе 2008. године.“
О блиском крају неолибералне идеологије и крају оног краја историје који је објављен његовим тријумфом, скреће пажњу Славољуб Качаревић, „говори већ и чињеница да је пре 20 година јеретичком и ретроградном проглашавана критика неолиберализма, а данас би се таквим могле назвати похвале на његов рачун“.
Али како и похвалити систем чији је нуспроизвод, или пак природна последица, материјално раслојавање које делује застрашујуће. Подаци организације „Оксфам“, наиме, показују да је током прошле године богатство милијардера увећано за 900 милијарди долара, по стопи од око две и по милијарде дневно, тако да 26 најбогатијих појединаца поседује колико и 3,8 милијарди људи у доњој половини човечанства.
„Ове бројке упозоравају да се налазимо у историјском тренутку који не може да има будућност. То је убедљиво сведочанство да приче о приватној иницијативи која подстиче раст и вуче у напредак губе сваки смисао,“ уверен је Славољуб Качаревић. „Проблем је, међутим, у томе што у овом тренутку нема нове идеологије која би надоместила ову која одлази.“
Но то би могло да доведе до повратка идеологији за коју се сматра(ло) да је „клинички мртва“, указује Милан Брдар: „Пропаст неолиберализма, која се огледа у концентрацији богатства код малог броја људи и огромној већини осиромашених и преварених који једним радним местом не могу да обезбеде егзистенцију, ствара претпоставке за поновно враћање марксизму, због његових захтева за успостављањем социјалне правде.“
Осим социјалног раслојавања, владавина неолиберализма угрозила је и саме темеље демократије коју ова идеологија тобоже заговара. Џозеф Стиглиц пише: „Симултани губитак поверења у неолиберализам и у демократију није ни коинциденција ни пука корелација. Неолиберализам поткопава демократију већ 40 година... Ако водећи председнички кандидат у економији у развоју изгуби наклоност Вол стрита, банке ће повући свој новац из те земље. Гласачи ће онда бити суочени с тешким избором: Да се повинују Вол стриту, или да се суоче с тешком финансијском кризом. Као да Вол стрит има више политичке моћи него грађани једне земље... Чак је и у богатим земљама обичним грађанима речено: 'Не можете да спроводите ону политику коју желите.'“
„Смрт демократији донели су владавина банкстерског капитала, политичара и медија који су под његовим утицајем“, изричит је Милан Брдар.
„Погубним се“, додаје Славољуб Качаревић, „показао тај утицај транснационалног капитала с Вол стрита на било коју земљу која би му се супротставила, чак и ако покушава да води политику која је у интересу народа те земље; ми смо све то видели и на сопственом искуству. И заиста се поставља питање како тај капитал ставити под контролу.“
Можда и зато, Џорџ Сорош у „Њујорк тајмсу“ изражава уверење да ће се „клатно историје ускоро вратити на његову страну“, напомињући да су избор Доналда Трампа, брегзит и слични догађаји који су угрозили неолибералну агенду били само привремена „скретања“ која су превазишла свој врхунац.
Славољуб Качаревић верује да је Сорошев оптимизам неоправдан, али и да то не значи да разлози за бригу не постоје: „Тај систем, кога оличава Сорош, тешко ће успети да натера свет да настави да га трпи, и то му и јесте главни проблем. Опасност се, међутим, састоји у могућности изазивања неког великог рата који би замаглио суштину овог система коју видимо, и која је неподношљива.“
