Уколико Приштини заиста пође за руком да своју електромрежу одвоји од Србије и припоји је Албанији, отвара се питање шта ће се десити са „Газиводама“, кључним објектом за снабдевање струје Срба на северу Косова и Метохије.
„Газиводе“ ван система Косова
Да ли Албанци могу у свој најављени „пројекат“ да укључе и „Газиводе“?
Марко Вуловић, директор хидроелектране „Газиводе“, за Спутњик каже да је та хидроелектрана, заједно са трафостаницом „Валач“, која се налази у Звечану, независна електроенергетска инфраструктура у односу на енергетски систем Косова.
„Односно, она није зависна од било каквих постројења и објеката јужно од Ибра. Електрану чине два агрегата од 38 мегавата, а годишња производња покрива око 40 одсто севера Косова. Пошто смо везани са електричним водом у дужини од 110 километара са трафостаницом ’Валач‘, удружено представљамо главно чвориште за снабдевање севера електричном енергијом“, објашњава наш саговорник.
По његовој оцени, „Газиводе“ и „Валач“ су вид сигурности за Србе на северу, и он не види додирне тачке са најавом Приштине да ће своју електромрежу припојити Албанији. Вуловић додаје да је Приштина у више наврата покушала да постане део Европске мреже оператора преносног система за електричну енергију (ЕНТСОЕ), али да јој до сада то није успело, због ангажовања нашег ЕМС-а и Србије уопште.
Није им први пут
„Што се тиче споразума који су потписали Приштина и Тирана, не мислим да ће то ићи тако лако, односно да тај споразум неће бити могуће спровести на терену. Да би споразум заживео, потребно је да Европска мрежа дâ дозволу за његово спровођење. Искрено, мислим да ће међународни представници и Република Србија то спречити“, сматра Вуловић.
Наш саговорник овоме додаје да свака држава понаособ у ЕНТСОЕ гласа за пријем новог члана, те стога верује да би интерни уговор Приштине и Тиране могао да заживи само ако би Косово постало део овог система.
Не тако давно Хашим Тачи, актуелни председник привремених институција Косова, изјавио је да су „Газиводе“ природни ресурс Косова, те стога нема дилеме коме припадају. Око 80 одсто површине језера „Газиводе“ налази се у општини Зубин Поток на северу Косова, са већински српским становништвом, а мањим делом језеро припада општини Нови Пазар. Језеро је важно и за снабдевање водом: процена је да око 700.000 људи пије воду са „Газивода“ — а само Приштини се испоручи годишње 115 милиона кубика, али и термоелектрани „Косово“ А и Б у Обилићу.
Све је јасно
Сви аргументи да је питање власништва над хидросистемом „Газиводе“, којим управља Јавно предузеће за водоснабдевање и за производњу и дистрибуцију електричне енергије „Ибар“, са седиштем у Зубином Потоку, неспорно су на српској страни.
У случају „Газиводе“ и Албанци и Срби сагласни су око једнога — „онај ко контролише ’Газиводе‘, буквално контролише живот на КиМ“.
С обзиром да није било могуће да се контролише рад у јужном делу српске покрајине, Влада Србије је одлучила да 2004. године формира ново јавно предузеће са називом ЈП „Ибар“, које и данас ради и послује у општини Зубин Поток и газдује са имовином предузећа.
Имовина предузећа подразумева велико језеро са великом браном „Газиводе“, мало језеро са браном „Придворица“, канал за водоснабдевање и са две станице за наводњавање. Велико језеро је дугачко 24 километра, површине је 11 квадратних километара и запремине воде од 380 до 420 милиона кубних метара, а брана „Газиводе“ је и највећа насута брана у Европи, висине 107 метара.
