Економиста Владислав Гињко истиче да се Украјина у преговорима са Русијом искључиво понаша у складу са диктатом који долази из Вашингтона, али не од стране тренутне владајуће елите, која се налази око Трампа, већ „дубоке државе“, коју симболишу групе повезане са бившим потпредседником САД Џозефом Бајденом.
Нафта може, за гас — стоп
„Ако се у америчким инструкцијама Кијеву не налази питање транзита руске нафте, онда је могуће продужити на десет година споразума са Москвом о транзиту нафте на територији Украјине, без икаквих проблема. Али ако је наглашено да је неопходно направити проблем око транзита руског гаса преко Украјине у Европу, онда цела ствар постаје питање политике. Америчке елите не желе јаку Европу, којој су неопходне стабилне испоруке првенствено гаса, а потом и других енергената. Поступајући у складу са америчким инструкцијама, Кијев директно ради против интереса Европе, са којом је потписао ’Споразум о асоцијацији‘“, рекао је Гињко.
Експерт објашњава да је ЕУ прилично незадовољна Кијевом, а ово незадовољство ће се повећати сада када је постало јасно да је могуће постићи договор о транзиту нафте, али не и о транзиту гаса. ЕУ може окренути главу oд Украјине, јер споразум о транспорту нафте показује да су сви проблеми око испоруке гаса вештачки.
Гас — инструмент притиска на Русију
Димитриј Адимов, аналитичар за сектор енергетике, додаје да се цео проблем око транзита гаса политизује, баш због тога што је његово крајње одредиште Европа, али и да треба узети у обзир интересе страних компанија.
„Овде је реч о томе да је донето решење да гас буде један од инструмената притиска на Русију. Један од разлога може бити и то што су странци заступљени у руској нафтној индустрији, али не и у гасној“, објашњава Адимов.
С почетком двехиљадитих година руски нафтни сектор је био отворен за стране инвестиције и у том периоду је, на пример, енглески „Бритиш Петролеум“ са руском „Тјуменском нафтном компанијом“ образовао конзорцијум „ТНК-БП“, који је тек 2013. године у потпуности прешао у руке руске државне компаније „Росњефт“. У руској нафтној индустрији још увек постоји могућност за страно улагање, али је оно условљено сарадњом и заједничким улагањем са домаћим руским фирмама. За разлику од нафтног сектора, учешће највеће руске компаније за производњу гаса „Гаспром“ у овом сектору је око 94 одсто. Осим тога, ова компанија једина има право на извоз и монопол на транспорт гаса у Европу, а у њеном власништву је око 25 одсто потврђених резерви гаса и 16 одсто светске производње.
Алексеј Белагорјев са Института за енергетску стратегију сматра да је улога Украјине у транзиту нафте од другостепеног значаја, док је транзит гаса политичко питање, јер је у вези са крупним пројектима „Гаспрома“.
„Највећи део транспорта нафте се одвија преко црноморских и балтичких лука. Удео који Украјина има у транзиту нафте је неупоредиво мањи у односу на удео који има у транзиту гаса. Све што је у вези са испоруком нафте је више у вези са бизнисом, а државни органи се мало мешају. Када је реч о гасу, политички фактори имају главну улогу“, рекао је Белагорјев.
Експерт додаје да никога не интересује питање транзита нафте преко Украјине и, мада је овај споразум добар пример конструктивне сарадње, ипак нема посебан значај.
