Нова сезона у позоришту КПГТ отворена је ове недеље Хандкеовим комадом „Псовање публике“, у режији Љубише Ристића. Представу је, између осталих, дошао да погледа и наш славни режисер Пуриша Ђорђевић, који је са нама поделио једну анегдоту од пре двадесет година.
„Бомбардовање Београда. Тада сам становао у улици Ђуре Салаја и, наравно, нисам се крио“, почиње режисер своје сведочење за Спутњик.
Током једне ноћи Пуриша је осетио да је ракета пролетела поред његове улице.
„Ујутру сам готово истрчао напоље и видео да је, нажалост, била погођена зграда Телевизије Београд. У то време имао сам пса. Како власнику кућног љубимца савест налаже, извео сам га у шетњу неколико часова након удара. Прошетали смо до погођене зграде у Таковској. Мук, нигде живе душе. Онда сам приметио једног човека који ми је стајао окренут леђима. Гледао је те страшне рушевине. Нисам хтео да га узнемиравам. Човек се у једном тренутку окренуо, угледао ме је и прокоментарисао нешто на немачком, као: ’Леп пас‘“.
Пуриша му се обратио на истом језику: „Могу да говорим немачки.“
Човек га је изненађено погледао и онда су заједно наставили да шетају.
„Ћутали смо, нисам га ништа питао, али ми је веома пријало његово присуство. Са неких сто метара од нас видео сам да нам у сусрет наилазе двојица, тројица писаца који су имали састанак са њим у оној кафани на Ташмајдану. Када су нам се приближили и препознали ме, викнули су — ’Откуд ти, Пуриша, са Хандкеом‘“.
Вечера у Москви
Петер Хандке је, према Ђорђевићевим речима, био врло заинтригиран када је сазнао да је тог јутра шетао са једним од наших најистакнутијих филмских режисера, па је заказао следеће виђање.
„Допало му се што му нисам испричао ко сам и шта сам, као што није ни он мени. Онда је уследио позив и отишли смо на вечеру у хотел ’Москва‘, где је он становао. Тамо сам упознао и његовог преводиоца, који га је годинама пратио. Разговарали смо мало на немачком — колико је моје познавање тог језика дозвољавало — и на француском. Када сам хтео да пођем, Хандке је узео једно парче добре хартије и написао ’Vale! (поздрав) Хандке‘. И то још увек чувам.“
Ђорђевић се на крају разговора укратко осврнуо и на Хандкеову књижевност.
„Не могу много са професионалне стране да причам о Хандкеу, из простог разлога што ја њега више познајем кроз филмове. Ако бих хтео о њему да кажем нешто најлепше — то је онда његов сценарио за филм ’Небо над Берлином‘. Тај филм је, у ствари, суштина литерарног пејзажа или стила Хандкеа“, додао је режисер за Спутњик.
