Владајућа коалиција коју сачињавају Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) и Социјалдемократска партија, иако позната под називом „велика“, од самог почетка је на климавим ногама.
Трновит пут до формирања владе
Наиме, након савезних избора у Немачкој септембра 2017. године, канцеларка Ангела Меркел практично је била принуђена да уђе у коалицију са социјалдемократама, јер њена партија ЦДУ са 32,9 одсто гласова није могла самостално да формира владу. Након вишемесечних преговора са тадашњим лидером социјалдемократа Мартином Шулцом, Меркелова је у томе ипак успела, пристајући на то да социјалдемократама припадну министарства иностраних послова, финансија и рада, док су демохришћани добили министарства економије и одбране.
Тежак почетак „велике коалиције“ додатно су компликовала превирања у Социјалдемократској партији и чињеница да та странка сада, по трећи пут за две године, мења руководство.
Чврстини немачке владе није помогла ни прошлогодишња одлука Ангеле Меркел да оде са чела ЦДУ, како ни чињеница да су две партије које политичком сценом Немачке доминирају од 1949. године додатно ослабљене бројним поразима на покрајинским изборима широм земље.
Све то заједно скуп социјалдемократа у Берлину чини изузетно важним, тим пре што унутар СПД-а постоји дубока подељеност на плану останка у „великој коалицији“ са демохрићанима.
Како за Спутњик каже некадашњи дописник „Политике“ из Немачке Мирослав Стојановић, на конгресу СПД-а чланови ове партије потврдиће избор новог руководства, копредседавајућег Норберта Валтер-Борјанса, бившег министра финансија Северне Рајне Вестфалије, и посланицу у Бундестагу Саскију Ескен, али ће бити одређене и даље смернице рада те партије.
Опстанак „велике коалиције“ под знаком питања
„Први пут у дугој историји СПД-а на њеном челу наћи ће се две личности чији је избор био све само не очекиван и које притом нису наклоњене коалицији са Хришћанско-демократском унијом. Чланство се, наиме, изјаснило у другом кругу избора за неку врсту аутсајдера, људе који су готово потпуно непознати, како ван Немачке тако и у самој Немачкој. То је нека врста револуције унутар СПД-а, имајући у виду да су људи као што је Олаф Шолц, вицеканцелар и министар једног важног ресора као што су финансије, изашли као губитници“, објашњава Стојановић.
Сада је питање, оцењује наш саговорник, шта ће конгрес одлучити о томе куда даље социјалдемократе треба да иду и да ли ће остати у „великој коалицији“ са демохришћанима или не.
„Двојац који је победио на изборима за шефове странке рачуна да треба изаћи из ’велике коалиције‘, коју криве за рапидан пад рејтинга партије. Такође, они сматрају да СПД треба да се врати коренима — социјалној правди и људима који су традиционално били њихови, а то су радници и сиромашни слојеви становништва. Ипак, ново руководство је под великим притиском врло утицајних личности партије које сматрају да ’велику коалицију‘ са странком немачке канцеларке никако не треба напуштати, јер је излазак на нове изборе врло рискантан и могао би бити фаталан по саму партију“, напомиње Стојановић.
Зато су вероватно, како додаје, и нови копредседници странке последњих дана мало стишали своје „радикалне“ ставове о напуштању владајуће коалиције.
„Они, међутим, траже нове преговоре са демохришћанима око одређених ставки, а ту су у првом реду преговори око сатница јер желе да повећају цену рада, и траже преговоре и побољшања везано за пакет екологије и климе. Конзервативци канцеларке Меркел, с друге стране, одбијају било какве преговоре око споразума који је већ постигнут када се улазило у трећи турнус коалиције“, указује Стојановић.
Три опције за Меркелову
Турбулентни догађаји на немачкој политичкој сцени одвијају се управо на половини четворогодишњег мандата немачке владе, када се и своди салдо досадашњег рада. Питање је шта ће се догодити уколико конгрес СПД-а да налог руководству да иде на нове преговоре са демохришћанима, а ови то одбију.
„У том случају настаје веома драматична ситуација за немачку политичку сцену и Ангелу Меркел, јер онда остају три варијанте. Прва је да се распишу нови избори, којих се плаше и социјалдемократе и конзервативци, који такође у последње време стално губе на изборима, а друга је да се иде на мањинску владу, што опет Меркелова не би желела јер би тада сваки час морала да тражи помоћ других странака да би нешто прогурала. Трећа опција је такозвана ’Јамајка‘ коалиција демохришћана са Зеленима и либералима, са којима је Ангела Меркел већ нешто покушала да уради 2017. године и није успела“, категоричан је Стојановић.
Зелени, како каже, одбијају ту коалицију јер им политичке акције скачу, и рачунају да би за две године, на новим изборима, били у далеко бољој позицији да диктирају своје услове, ко год тада буде у позицији да формира владу.
У сваком случају, закључује Мирослав Стојановић, ситуација у Немачкој је врло драматична, а инструкције конгреса СПД-а одредиће даљи ток догађаја на политичкој сцени те земље.
