Наши преци су напустили Африку пре око 75.000 година. Пет миленијума касније већ су били у јужној и југоисточној Азији, после 25 у Аустралији, а после 35 стигли су до Европе, укључујући и њене најсеверније границе. Овде су морали да се прилагоде суровијим условима за живот, да промене исхрану и, што је било најважније, да науче да подносе велику хладноћу.
На Крајњем северу Русије зими се температуре спуштају до минус 50 степени Целзијуса, понекад долазе и до рекордних минус 50 степени. Јаки мразеви и мрачна поларна ноћ трају по пола године. Уз то људи, који су пре 45.000 година стигли до ових сурових места, временом су се суочили са ограниченим избором хране — осим јеленског меса и морских животиња, практично више ништа није било да се једе.
Научници са Универзитета Вашингтон и Универзитета Аризона (САД) и са Института за цитологију и генетику сибирског одсека Руске академије наука, установили су да су рођеним Сибирцима за преживљавање у таквим условима помогле мутације гена одговорних за липидни метаболизам, односно процесе разградње, транспорта и сакупљања масти у организму.
Шта сибирске народе штити од хладноће
Аутори истраживања претпостављају да ове мутације такође могу утицати и на рад мрког масног ткива. Обично њега има много у телу беба и он их штити од хипотермије, односно од смрзавања. Код одраслих остаје свега неколико грама мрког масног ткива, али управо захваљујући томе људи могу да се прилагођавају сезонским променама температуре. Управо то ткиво се активира током хладноће и почиње да ослобађа енергију која греје човека.
Староседеоци Сибира, укључујући и Нганасане, Јакуте, Јукагире и Евенкије (истраживачи су изучавали геноме 17 етноса), имају слој масног ткива који је, највероватније, активан и у старијем узрасту. Нема директних биохемијских и физиолошких података о стању овог ткива у организмима Сибираца, али на његов побољшани рад указују ниски нивои „лошег“ холестерола и високе концентрације „доброг“ холестерола у организму (липопротеина велике густине).
Поред тога, у крви аутохтоних народа има много тироксина — хормона штитне жлезде, који активира слој масног ткива. Када ово ткиво интензивно ослобађа енергију за загревање организма, повећава се унос липида и, као резултат, убрзава се метаболизам. А убрзани метаболизам је такође карактеристичан за представнике северних националности.
Отпорност на мраз — наслеђе предака
Ескими са Гренланда и из Северне Америке добро подносе јаке мразеве и једноличну исхрану захваљујући убрзаном метаболизму липида и необичном распореду масти у организму. У њиховом телу има више мрког масног ткива, него код одраслих у јужнијим регионима. Међутим, за разлику од рођених Сибираца, за то су одговорне мутације на другим деловима ДНК. Штавише, две од тих мутација су Ескими највероватније наследили од Денисовског човека, изумрле подврсте људи познате по остацима из Денисове пећине у Алтајском крају Русије.
Амерички и британски истраживачи су анализирали геноме двеста староседелаца Гренланда и упоредили их са ДНК савремених и древних људи. Испоставило се да је варијанта гена, која утиче на осетљивост на хладноћу, веома слична оној коју је имао Денисовски човек, и да се веома разликује од онога што је карактеристично за остале савремене људе. Ретко се може наћи међу становницима Евроазије, а практично не постоји међу становницима Африке.
Друга мутација, због које се Ескими не смрзавају и имају веома калоричну исхрану, чини их склоним кардиоваскуларним болестима. Код њих се, на пример, чешће него иначе развија церебрална анеуризма.
Сурови Скандинавци
Становници Северне Европе добро се прилагођавају ниским температурама, захваљујући мутацији гена ТРПМ8, установила је међународна група истраживача. Тај ген утиче на рад једног од терморецептора у људском телу, што омогућава одржавање температуре на оптималном нивоу и штити га од смрзавања.
Истраживачи су упоредили геноме Европљана и становника Африке, узете из базе пројеката „1000 генома“ и „Пројект разноликости генома Симонс“. Испоставило се да се варијанта гена ТРПМ8, која је одговорна за најбољу реакцију на мраз, углавном налази код становника Северне Европе и да је практично нема код Африканаца. Тај ген су пронашли код 88 одсто Финаца и само код 5 одсто урођеника Нигерије.
Терморецептори, који штите Скандинавце од хипотермије, налазе се на кожи, рожњачи ока и слузокожи. Они претварају околну температуру у електрохемијске сигнале који се преносе до кичменог неурона, а затим допиру до мозга. Међутим, након активирања рецептора ТРПМ8, човек може да осети не само хладноћу, већ и оштру главобољу. Зато присуство северне мутације често прати високи ризик од развоја хроничне мигрене.
