Држава коју не признаје огромна већина човечанства, стециште терористичких ћелија и нарко-база, решила је, као у неком постмодерном литерарном заплету, да удари на највећу светску књижевну награду. Јер, њој та мисија — пљување Хандкеа — данас и припада. Коме друго ако не њој.
И кад представник Приштине, те књижевне Меке, не дође на церемонију доделе награда у уторак у Стокхолму, у Шведској академији, неће ту рупу која зјапи у публици осетити само Петeр Хандке, који се, верујемо, већ жестоко насекирао.
Приштина руши Нобела
Тај протестни гест носилаца врховног критеријума књижевне уметности, али и друштвено-политичких норми, оспориће и раније Нобеловце и пољуљаће им величину: од Маркеса до Солжењицина, од Неруде до Дилана, од Пинтера до Памука, од Херте Милер до Свјетлане Алексијевич. Да не помињемо оног Србина Андрића.
Да је Хандке знао да такозвана амбасадорка измишљене државе Косово у Шведској, Шкендије Геци Шерифи, неће доћи на доделу Нобелове награде њему, вероватно би се већ јавно и покајнички одрекао својих политичких ставова, уверења, написаних и изговорених речи, вишедеценијске подршке Србији и Србима на Косову и Метохији.
Али, сад је касно. Доцкан је за поправку и кориговање заблуда. Тешко је за само један дан претрчати на страну западне матрице, „непољуљане истине“, и подржати слободну и нову државу Косово, а против злих балканских кољача из Србије. Време цури...
Можда је и најбоље за Хандкеа да одустане од Нобелове награде, кад је већ вршилац дужности „министра иностраних послова Косова“ Беџет Пацоли (вероватно прочитавши најпре сва Хандкеова дела) решио да његова „држава“ бојкотује церемонију. Тешко је и замислити да било шта друго осим тога и може да учини.
Џаба му сви романи
Јер, џаба му награда, џаба му титула најбољег светског савременог писца, џаба му романи и драме, џаба му филмска ремек-дела која је потписао. Све му џаба кад није аплаудирао бомбардовању и разарању Србије, све му џаба кад није јасно подржао ОВК терористе и њихову славну борбу.
Има само један мали детаљ који омета одлучну Пацолијеву акцију да у новој ослободилачкој борби убије и самог Нобела. Има једна чињеница која би могла да наговори Хандкеа да ипак прими награду:
Срби на Косову, иза бодљикавих жица, у савременим логорима, под заштитом неба и светиња, једва чекају да Хандке у уторак добије Нобелову награду. А само су они представници Косова које је заувек део Србије. Само се они питају, иако их нико не пита ништа.
Срби са Косова неће имати столицу у Шведској академији, али ће они свим срцем бити тамо. И овогодишњи Нобел, којег ће добити Петер Хандке, сигурни смо, биће посвећен и њима.
А празна столица која припада Косову, чак и да је попуњена, суштински би била — празна. Ко то не разуме, није читао Хандкеа.
