Бориса Березовског сматрају наследником руске пијанистичке школе, коју он описује као спој савршене технике, лепог звука и емотивности. Музика за њега није изазов него животна потреба, а поред класичне, воли џез и нарочито народну музику, за коју каже да је стварана за душу. Сања о друштву окренутом природи и уметности, а тај сан намерава да оствари кроз пројекат „Арт городок“, у једном московском предграђу.
Прослављени руски пијаниста у београдској Коларчевој задужбини вечерас ће, у пратњи оркестра „Музикон“, извести клавирске концерте Прокофјева, Шостаковича и Шопена. Организатори концерта су као посебан куриозитет навели то што ће Березовски и оркестар наступити без диригента. На питање због чега је одустао од диригентског вођства, Березовски искрено одговара:
„Просто не волим људе који ништа не раде, а по мом мишљењу, диригенти ништа не раде. Сви ми свирамо на неком инструменту, а диригент просто маше рукама. Не разумем због чега је он потребан. Идеја о томе да наступам сам с оркестром дошла ми је једном приликом када сам гледао и слушао извођење веома тешког, захтевног клавирског концерта Стравинског. Одједном сам схватио да музичари ниједном током концерта нису погледали у диригента. Ниједном! Помислио сам да је то веома, веома чудно, а након тога сам почео да експериментишем и дошао до закључка да је за ансамбл много бољи осећај да свира без диригента. Сада на 90 одсто концерата с оркестром наступам без диригента“.
А када наступате с диригентима, како они реагују, с обзиром на то што причате о њима?
— Да, морају се правити неки изузеци. Неће сви оркестри ни да пристану да свирају без диригента. На Западу, рецимо, постоје професионални синдикати који веома строго воде бригу о томе да музичари немају никаква додатна оптерећења. Постоји стара оркестарска изрека: диригент је као презерватив — с њим је сигурније, али је без њега лепше. Ситуација је управо таква. Кад нема диригента, чланови оркестра морају више да слушају, не могу просто да седе а да им он показује шта да раде, морају да учествују у процесу. На Западу је то немогуће, нажалост. Ипак, мислим да ћу за годину дана потпуно престати да наступам с диригентима.
Познато је да волите народну музику...
— Обожавам је!
Објасните нам чиме вас је фолклор толико освојио?
— Као прво, због тога што је народна музика тако невероватно лепа, позитивна... Свиђају ми се речи, полифонија, веома сложени ритмови. То је једина музика која је написана за душу. Много је комерцијалне музике, као и музике која је компонована да би остала у вечности. А народна музика је створена да би се певала и да би се уз њу плесало. То је најједноставнији и најефикаснији начин да човек ужива у музици.
Да ли сте имали прилику да чујете српску или балканску народну музику?
— Веома добро познајем бугарску народну музику, затим турску... Имам и много дискова српске народне музике, двадесет пет година сам то прикупљао.
Водите и музички фестивал „Музика земље“, који је посвећен народној музици.
— То је управо повезивање народне музике с класичном. Најједноставнији пример је „Думка“ Чајковског. То је апсолутно народна музика. Доста класике је написано под утицајем фолклора. Нарочито код руских композитора — Чајковског, Римског-Корсакова, раног Стравинског...
Водите један изванредан пројекат — „Арт градић“, у ком учествују бројни истакнути руски уметници. Шта је његова основна идеја?
— Пројекат је сада већ у фази постепене реализације. Нашли смо територију у Подмосковљу, на којој ће бити изграђен градић који ће бити алтернатива савременом граду. Човека који живи у граду нешто вуче ка природи, а човека који живи у природи нешто вуче ка граду. Резултат је да је човек све време незадовољан. А ми покушавамо да створимо простор на ком би били и природа, и град, све заједно. Ту би били театар, музеји, али и природа са свих страна. Нема високих зграда, само куће у разним стиловима. Имамо већ пет или шест пројеката тих градова. Изградња ће почети за неколико месеци. Тако нешто већ постоји код вас, код Кустурице. Потпуно се слажем с њим. И ја сматрам да је будућност у некој врсти сједињавања фестивала, музике, природе, јер град већ почиње помало да се гуши. Што више буде таквих острваца, то боље.
Да ли сте били у прилици да посетите Дрвенград и Андрићград?
— Нисам, јер се сваке године тај фестивал (музички фестивал „Кустендорф класик“ у јулу) одржава у време музичког фестивала „Летње вечери“ у Јелабуги који ја водим, тако да никако не успевам да дођем код Кустурице, нажалост.
Сада живите у Москви, пре тога сте годинама живели у Лондону и Бриселу. Можете ли да упоредите живот у Европи и Русији? Како вам се данас чини Москва?
— Москва ми се допада највише, јер сам се родио у том граду, ту се говори мојим језиком. У Европи ми се сада не допада један велики проблем, а то су наркотици. Омладина превише користи наркотике и због тога има много проблема. Наравно, живот у Европи је удобан и комфоран, али ово је огроман проблем и, искрено речено, не знам како ће бити решен. То је заиста ужасно! На пример, моја ћерка живи у Лондону и прича о томе да човек, ако не користи неки наркотик, просто нема пријатеље. И у Москви омладина конзумира наркотике, али људи могу да бирају с ким ће да буду. У Лондону, ако не узимаш „екстази“ или ЛСД, као да ниси део друштва.
А како видите односе Русије и Европе, пратите ли вести?
— Свађају се, страшно се свађају. (смех) Вероватно је потребна некаква енергија, да се нешто догађа, иначе би било сувише досадно на овом свету.
Немате проблеме због тога што сте руски уметник када наступате у Европи?
— Не, апсолутно не! Исто као што ни странци који наступају у Русији немају таквих проблема. То је политика, а ово је нешто сасвим друго. Често наступам у Грузији, где сада има много политичких тензија и сукоба, али када разговарате с њима, не осећате то. Исто је када Французи или Енглези дођу у Русију — осећају се одлично. А на политичком нивоу, да, тензије постоје, стално се свађају. То су, једноставно, неки геополитички процеси на које музика и уметност не могу никако да утичу. Тако је увек било.
Чули смо шта мислите о диригентима, а кога волите да слушате од својих колега, пијаниста, виолиниста, других солиста?
— Од пијаниста волим да слушам Плетњова, он је веома интересантна личност, изузетан је. Веома је много младих талентованих музичара, све се некако креће и развија. А што се диригената тиче, баш их не волим! У 99 одсто процената то су неостварени солисти. У неком тренутку они схвате да не могу добро да свирају клавир, виолину, виолончело, и онда почињу... Ма, нека иду с милим богом!
