Према речима политичког аналитичара и уредника „Нове српске политичке мисли“ Ђорђа Вукадиновића, актуелна медијска сцена у Србији поприлично је једнодимензионална — сем неколицине медија готово да не постоји никаква алтернатива по питању медијског садржаја.
Медијска сцена: САД увек имају варијанту „за сваки случај“
Управо стога Вукадиновића и не чуди што је објављена иницијатива о стварању једног таквог инвестиционог фонда, будући да она у потпуности одговара начину на који САД, али и друге земље Запада, воде политику у регионима у којима имају интерес.
„Ти медији би постали критички према властима, али не и критички према евроатлантским интеграцијама. Обратите пажњу на који начин то раде Американци — кад имају пријатељску владу и благонаклоњену политику у некој земљи, они уједно раде и на политичкој алтернативи како би и она постала њихова, баш за случај да нешто пође по злу и истроши се поверење које народ има према актуелним властима“, истиче он.
Иначе, Ју-Ес-Ејд наводи и да би главни корисници ових средстава били медији који својој аудиторији нуде „објективну информацију“, имају позамашан број пратилаца или макар потенцијал раста, а неопходна су им средства како би преживела.
Остали програми за медије у Србији
Идеја о формирању фонда није прва таква иницијатива коју Вашингтон реализује у Србији. Не треба заборавити да је још 2017. године покренут четворогодишњи програм по питању јачања српских медија са циљем да се они прилагоде стандардима Европске уније. У ту сврху Вашингтон је издвојио 6,5 милиона долара.
Поред тога, у Србији је активна и Национална задужбина за подршку демократије (НЕД) која је, према извештају за 2018. годину, у Србији већ поделила 650.000 долара различитим невладиним организацијама са циљем, између осталог, залагања за слободу информација и независност медија, али и унапређења демократских политичких процеса и институција.
А где је у томе свему Русија?
Међутим, Ђорђе Вукадиновић се запитао и где је у целом овом процесу Русија, с обзиром да се у протеклих 10 година често спомињала идеја да би Москва могла да за релативно мала средства створи једну мрежу локалних и регионалних медија.
Како наводи, идеја није била да ти медији пропагирају политичке или пак геополитичке опције Москве, већ да буде критична према владајућем евроатлантском курсу који доминира како у српским медијима, тако и у српској политици.
„Једно је питање шта чини Америка, али друго је зашто Москва у границама својих могућности није учинила нешто више како би тој пропаганди парирала. Вероватно се рачуна на инерцију тог фактора пријатељства и емоције, који и јесте важан, али недовољан да се на њега ослањате када је реч о спровођењу важних политичких и геополитичких стратегија“, закључује Вукадиновић.
