Ако је судити према изјавама турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, Турска је одлучна да остане привржена контроверзном споразуму са међународно признатом Владом Либије о експлоатацији нафте и гаса у Медитерану.
У интервјуу који је дао турској државној телевизији, Ердоган није искључио могућност да његова земља и војно интервенише за рачун Владе из Триполија, уколико она тако нешто буде затражила.
Ердоган увек уз Муслиманску браћу
Турска је од пада некадашњег либијског вође Моамера ел Гадафија подржавала Муслиманску браћу, зато што и Ердоганова странка у корену своје идеологије има идеологију те организације, каже Слободан Јанковић из београдског Института за међународну политику и привреду.
„С обзиром да тај покрет чини окосницу Владе у Триполију, Ердоган настоји да преко њих задобије сутрашњу поделу неког нафтног колача и да шири интересе Турске у Средоземљу. Друга порука је да Турска сада има морску границу са Либијом, а та граница је немогућа, јер иде преко грчких територијалних вода или поред њих. Такође пролази и поред Кипра“, објашњава Јанковић.
Већ дуго трају тензије између Турске и непризнате либијске владе чије је седиште у граду Тобруку, а којом доминира војни командант генерал Халифа ел Хафтар. Хафтар је у јуну забранио летове из Триполија за Турску, претећи да ће оборити турске авионе ако буду слетали у либијску престоницу, затим је забранио пристајање турских бродова, а Хафтарове снаге ухапсиле су и шест турских држављана, подсећа Јанковић.
Хафтар је и сада, када Ердоган прети интервенцијом на страни Триполија, запретио потапањем сваког турског брода који се приближи либијској обали.
Мрежа нових савезништава
Уследило је потписивање споразума између Турске и Владе у Триполију 27. новембра. Ердоган се сада позива на тај споразум, који се односи и на безбедносну сарадњу.
„Ово је део процеса стварања нових савезништава у источном и централном Средоземљу. Против тога је Грчка, али и Египат, који подржава Хафтара“, наводи наш саговорник.
Спекулишући како би изгледала нова савезништва у Медитерану, након што је Турска обзнанила своје амбиције у Либији, Јанковић наводи да би ново локално савезништво окупило Грчку, Египат и Кипар, са Израелом у позадини, док би шире савезништво на једној страни окупило Русију, Грчку и Египат.
„Дакле, преплићу се нека савезништва. Ако у Сирији имамо сарадњу Турске и Русије, што се тиче Либије сарадње нема, ту имамо јасан сукоб интереса“, сматра он.
Уколико би Турска отворено интервенисала и умешала се у рат у Либији, питање је колико би такав развој ситуације мирно посматрао Египат, а питање је и како би се одвијале расправе унутар НАТО-а. Турска би тада била у ситуацији да интервенише у три земље: у Сирији, Ираку и Либији, чиме би послала поруку да се ради о великој регионалној сили. Међутим, питање је колико би Турска тако нешто могла економски да издржи, закључује Јанковић.
