Призрен, царски град на Бистрици, све врви од живота. Препуне продавнице и кафане. Кажу, живи се добро. Светле излози, умивена зграда конзулата Турске, Синан — пашина џамија.
Српско чудо без струје
Само је Саборна црква Богородице Љевишке, један од најлепших и највреднијих споменика српске средњовековне уметности и културе и вршњакиња париске катедрале Нотр Дам, обмотана жицом, ноћу у потпуном мраку. Сија само лепотом и чудесном енергијом. И одсјајима мобилних телефона ходочасника, туриста.
Онако како живи рањена Богородичина црква, тако живе и малобројни Срби који су се вратили у Призрен.
Младог свештеника Ђорђа Стефановића једва смо успели да дозовемо, јер са женом и бебом борави иза зарђале бодљикаве жице којом је Љевишку обмотао Кфор.
Нема Срба, нема проблема
Овај млади насмејани Ваљевац свој и живот неколицине Срба у Призрену описује само једном реченицом:
„Нема Срба — нема проблема!“
Па појашњава:
„Када су истерали Србе, пошто их је 12 хиљада живело у општини Призрен, а остало их само неколико, онда су комшије говориле, нема више Срба, значи, нема проблема“.
Најлепши призренски храм, грађевина која је под заштитом Уједињених нација, пре петнаест година гађан је ватреним оружјем, а затим и спаљен. Тешко су оштећени чувени портрети Немањића у припрати, сликарство куполе и наоса, јединствена у свету фреска Богородице Љевишке.
Спаљено благо Љевишке
Ватрена стихија прогутала је и олтар, живопис у коме су најстарије фреске из треће деценије 13. века. Тада је пало и црквено звоно, покраден оловни кров.
Санацију и чишћење фресака, које су биле у потпуности црне, урадио је Републички завод за заштиту споменика културе, а новац за обнову обезбеђен је преко Унеска.
Олтар у мраку гарежи
Међутим, и 15 година касније, олтар рањене Богородице крије мрак гарежи.
Отац Ђорђе каже да је црква тражила помоћ од оних под чијом је кровном заштитом овај споменик културе, баштина значајна за цело човечанство, односно Унеска.
„Криви су они, али криви смо и ми“, каже.
„Унеско има захтеве, а не покреће ништа. Али, ту је и Завод за заштиту споменика Београда који, могу отворено да кажем, уопште није заинтересован за овакву цркву, колико год то звучало грубо. Имамо проблем и зато што косовска културна баштина својата цркву као своју. Ако крене коначна обнова, тражиће се и њихово мишљење, неће моћи ништа да се уради без њиховог одобрења“, истиче овај свештеник.
Ако српска страна и нађе паре, управља Унеско
Он додаје да је други проблем у обнови Љевишке новац. Ако га српска страна и нађе, Унеско је тај који управља обновом рестаурације.
„Покренули смо причу на више фронтова да би црква била обновљена, али треба да се све уклопи, да се прво добију све дозволе, а онда и финансије. А заиста, сада када је гледате, црква изгледа јако тужно. Није то нека обична црква у неком селу стара 20 година, већ црква подигнута на темељима византијског храма, од 1307. до 1309. године зидана и сликана“.
Не само по сликарству, по свему је овај храм прелеп и посебан. У срцу Призрена, изграђен од сиге, па док стојимо испред њега, имамо утисак да је покривена некаквим јединственим Богородичиним покровом.
Цркву напада влага и корење растиња из порте, које отац Ђорђе без дозволе Унеска не може да посече.
Црква је ипак жива
Ипак, црква је жива — у њој се свакога дана служи током Богородичиних празника. И пуна, јер, иако није претерано безбедно, њу испуне ђаци призренске Богословије. Отац Ђорђе врата отвара за свакога ко жели да види њено непроцењиво богатство, за сваку групу ходочасника и туриста, који лице Богородице и других светитеља откривају светлима мобилних телефона.
Није случајно баш ведри млади свештеник послат овде, где заиста треба на страшном месту постојати. А посебно са малим дететом. До прве болнице мора да вози најмање сат времена.
„Да не испадне како причам да је све мрачно и негативно. Функционишем јако добро и са комшијама, дружимо се, играмо фудбал, али, као што би Дис рекао, ипак је другачије кад си међу својима“.
Снимање комшија са којима проводи време била је — немогућа мисија. И наш саговорник жали због тога, јер сматра да се већина вести са Косова и Метохије пумпа политички. А политичких разговора са комшијама нема.
„Већина обичног света размишља мање-више исто. Кад се дође на терен политике, свако иде свом народу. Али, можемо сести на кафу, ићи и на скијање, један другом помоћи... Постоје, као што рече владика Григорије, људи и нељуди, где год“.
Акција на северу, реакција у Призрену
Овај млади свештеник позива све који су у прилици да помогну да се открије лепота олтара Љевишке, коју прекрива гареж, али и да дођу и осете благодат овог места. На питање колико је оно заиста безбедно, јер то не зависи од добрих комшија, одговара:
„Било каква акција на северу, биће овде реакција, тако да не могу да кажем колико је заиста безбедно. Али, не треба очајавати. Скупљени смо у цркви и око цркве и свакодневним богослужењем осећамо радост и смирај, не осећамо страх, то је најбитније“.
Мрак се спустио на цркву Успења Пресвете Богородице, али ће се она с новим јутром, кад је дотакне сунце, пробудити и поново ће засијати њен покров.
Одлазимо из Призрена с надом да ће се пробудити и савест оних који могу да помогну да се сјај овог драгуља, важног за цело човечанство, не угаси.
Како изгледа молитва Пресветој Богородици под светлом мобилних телефона и како малобројни Срби који су се вратили у Призрен успевају овде да остану, погледајте у видео-прилогу ексклузивног серијала „Спутњик на Српском Косову“, на нашем порталу, фејсбук профилу и каналу на Јутјубу.
