Ово у разговору за „Вести“ каже професорка Пирко Турпеинен, угледни психијатар и некадашња функционерка финских социјалдемократа. Турпеиненова је била посланица финског парламента, али и стручни сарадник у Комисији за испитивање тортуре и кршења људских права Савета Европе.
У јавности је постала позната по подршци генералу Ратку Младићу, о чему је написала и књигу, а увелико завршава нову студију у којој се бави низом догађаја који су обележили распад СФРЈ. Међу њима је и случај Рачак, који је пре две деценије био и повод за агресију НАТО-а на Србију.
Захваљујући вашој колегиници Хелен Ранти, у свет је отишла „истина“ о српском злочину у Рачку?
– Не сматрам Хелену Ранту за колегиницу. Реч је о зубарки која не говори истину. Случај Рачак је веома важан зато што је у питању била провокација да би бомбардовали Србију. Али то је била само једна у низу провокација над вашим народом. Зато ће моја следећа књига бити историја холокауста и геноцида над Србима, како током Другог светског рата, тако и у време ратова деведесетих и НАТО окупације Косова.
Ипак, Влада Финске је тада именовала Ранту као део стручног тима?
– На позив Слободана Милошевића да пошаљу стручан тим који би утврдио околности страдања појединаца у Рачку, финско Министарство спољних послова је из неког разлога именовало Хелену Ранту, а не, рецимо, професора Анти Пентила, врсног медицинског форензичара. Проблем је што Ранта није била компетентна да утврди чињенице. Њена одговорност је у ствари била да поручи аутопсијске извештаје које су сачинили патолози, али ни то није урадила. Уместо тога, она је рекла оно што јој је инструисано да каже од финског и немачког министарства спољних послова. Оно што је она изговорила нема благе везе са истином.
Истина је касније ипак обелодањена?
– И поред чињенице да су резултати обдукције били сакривени, две године касније, стручњаци, међу којима и професор Пентила, имали су прилике да проуче ту документацију и објаве налазе у научном журналу. Реч је о журналу мојих колега, стручњака форензичке медицине. Показало се да су Ранта и њене колеге издали истину.
До ког закључка сте дошли истражујући овај случај?
– Медицинске чињенице и подаци о полицијској акцији у покушају да избаци терористе из села, никада нису били скривани, већ транспарентни. Уосталом, у то су могле да се увере бројне ТВ екипе, посматрачи Оебса… Сви су били присутни тако што их је управо српска полиција позвала да се својим очима увере у оно што се одиграло у Рачку, 15. јануара 1999.
Коме и зашто је био потребан Рачак?
– САД и Немачка, заједно с другим земљама НАТО, планирале су окупацију читаве Југославије. Уосталом, то недвосмислено показује и Анекс Б Споразума из Рамбујеа. Али председник Милошевић је био опредељен за поштовање међународног права и устава своје земље због чега није могао да прихвати такву окупацију Србије. Подсетићу да су земље, чланице НАТО, претходно економским санкцијама већ уцењивале Југославију и те уцене су трајале од 1992. Међутим, земља је опстајала. Зато државе НАТО нису више виделе алтернативу свом плану осим да физички освоје простор бомбардовањем. САД су хтеле да направе војну базу на Косову и то су и урадиле.
Да ли сте упознати да је на Косову један Србин осуђен због негирања наводног злочина у Рачку?
– Није ми то познато, али ме и не чуди. На Косову и не постоји правно друштво. Злочини пролазе некажњено, а Суд за злочине ОВК у Хагу не функционише добро. Заправо етничко чишћење Срба се наставља и није ни чудо што негирање истине доминира у овом случају.
Може ли се и на који начин та истина променити?
– Пропаганда доминира западним земљама. Има пуно научних доказа и књига које преносе истину, међутим, преовлађује пропаганда медија НАТО, која је већ стигла и у филмску индустрију, литературу и спорт. Србима је потребно да се чује њихова страна, кроз филмове попут оног о Јасеновцу или наступа угледних личности, као што је нобеловац Петер Хандке.
Да ли је за ту истину сада већ касно?
– Никада није прекасно да истина победи!
Србима је већина Финаца ангажованих на Балкану остала у горком сећању. Да ли су у праву?
– Срамим се понашања Хелене Ранте, њеног сарадника Мартија Ахтисарија и Елизабет Рен. Пропаганду је посебно подржао нобеловац Марти Ахтисари и то је имало озбиљан утицај на Финце. Они просто верују свом земљаку, добитнику Нобелове награде за мир. Елизабет Рен се појављивала у серији документараца, листом са муслиманске тачке гледишта. Она подржава НАТО и друге организације које су у Финској забрањене после Другог светског рата као сарадници нациста, али нису више забрањени после слома Совјетског савеза.
Шта Финци уопште знају о догађајима на Балкану?
– У нашим медијима доминира пропаганда НАТО. Ми нисмо чланица НАТО, али смо део хибридног рата чији је центар у Хелсинкију. Ми смо и земља која је пружила логистику НАТО, али без одлуке парламента већ кроз потпис команданта армије. Дакле, устав и међународно право имају данас мањи значај него, рецимо, пре 20 година. Све то има негативан утицај на људе, па се не може очекивати да они сазнају и разумеју истину.
