Држава Црна Гора изложена је, како наводе, покушају насилне дестабилизације: угрожени су јој мир, територијални интегритет, уставни поредак, владавина закона, једнакост грађана и равноправност цркава и верских заједница, а апел преносимо у целости:
„Реч је о још једном у низу покушаја званичног Београда да се Црна Гора врати у државни оквир са Србијом и да се на тај начин спречи њена консолидација као самосталне и суверене државе. Своју државну независност, укинуту након српске окупације 1918. године, Црна Гора је обновила на референдуму 21. маја 2006. Усвајањем Закона о верским заједницама, припремљеним у сарадњи са Венецијанском комисијом и усаглашеним са највишим европским стандардима у тој области, Црна Гора мења закон донесен пре пола века. Истовремено, овим се поништава Декрет регента Александра Карађорђевића из 1920. године, којим је укинута аутокефална Црногорска православна црква и у потпуности се заокружује државно-правни оквир Црне Горе. Отуда напади великосрпских националиста на Закон о верским заједницама, који је и повод за нови покушај државног удара.“
У октобру 2016. Црна Гора је успела да се одбрани од руско-српског удара, те успе ли нови покушај дестабилизације Црне Горе, његове директне последице биће оружани сукоби, губитак људских живота и материјална разарања.
„Стратег, покровитељ, логистичар и наредбодавац последњег покушаја дестабилизације Црне Горе је званични Београд, односно власти Србије, Српска православна црква и највеће опозиционе странке. И овога пута српске елите консенсуално од власти у Србији захтевају радикалну реакцију.“
„Упозоравамо да су механизми дестабилизације Црне Горе једнаки онима осмишљеним деведесетих година прошлог века. И њихов циљ је исти: задржавање Црне Горе под београдским великодржавним патронатом најсигурнији је начин очувања идеје велике Србије. ’Споменици‘ такве политике званичног Београда су геноцид, етничко чишћење и масовни ратни и злочини против хуманости почињени у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову.“
Црна Гора је од стране званичног Београда и његових савезника одабрана као жртва регенерисане политике Слободана Милошевића према суседним државама, поред осталог, и због свог бескомпромисног опредељења за грађанско друштво, за евроатлантске интеграције, заштиту мањина и најбоље односе са суседима.
Иако је српски национализам изгубио готово све полуге моћи, верујемо да је важно упозорити на погубне последице овакве политике званичног Београда. Регионална солидарност императив је за све балканске народе који морају показати одговорност и спремност за предстојеће изазове.
Због значаја Црне Горе као водеће државе у евроатлантским интеграцијама у Југоисточној Европи, сматрамо недопустивом пасивност европских институција и влада демократских земаља у осуди новог покушаја дестабилизације Црне Горе на принципима политике Слободана Милошевића. Политичком, црквеном и медијском кампањом дезинформација из Београда, која се спроводи и у Подгорици и Бања Луци, озбиљно је угрожен мир не само у Црној Гори, већ и у целом региону.
Из наведених разлога позивамо све политичке актере у међународној заједници и региону да недвосмислено осуде дестабилизацију Црне Горе и региона коју креира и подстиче званични Београд.
Латинка Перовић, историчар;
Стјепан Месић, председник Председништва СФРЈ и председник Хрватске;
Милан Кучан, председник Словеније;
Будимир Лончар, министар спољних послова СФРЈ;
Богић Богићевић, члан Председништва СФРЈ;
Раиф Диздаревић, председник Председништва СФРЈ;
Харис Силајџић, бивши председавајући Председништва БиХ;
Азем Власи, адвокат;
Вељко Булајић, редитељ;
Богдан Тањевић, кошаркашки тренер;
Шербо Растодер, историчар;
Иво Голдстеин, историчар;
Хуснија Камберовић, историчар;
Миливој Бешлин, историчар;
Момир Самарџић, историчар;
Никола Самарџић, историчар;
Живко Андријашевић, историчар;
Драган Марковина, историчар;
Един Омерчић, историчар;
Аднан Прекић, историчар;
Иво Вајгл, дипломата, члан ЕП;
Жарко Папић, директор ИБХИ;
Димитрије Поповић, сликар;
Сенад Пећанин, адвокат;
Тамара Никчевић, новинар;
Соња Бисерко, Хелсиншки одбор у Србији;
Милорад Поповић, писац;
Борис А. Новак, писац;
Мирјана Миочиновић, драматург;
Владимир Арсенијевић, писац;
Давид Филип, писац;
Светислав Басара, писац;
Ненад Прокић, драматург;
Ветон Сурои, писац и публициста;
Андреј Николаидис, писац;
Шкељзен Малићи, филозоф;
Владимир Милчин, редитељ;
Дино Мустафић, редитељ;
Радмила Војводић, редитељ;
Емир Хаџихафизбеговић, глумац;
Наташа Мићић, посланица у Скупштини Србије (ЛДП);
Чедомир Јовановић, народни посланик, председник ЛДП-а;
Ненад Чанак, народни посланик, председник ЛСВ-а;
Бојан Костреш, политичар (ЛСВ);
Александар Оленик, адвокат;
Тања Петовар, адвокат;
Александар Секуловић, Савез антифашиста Србије;
Синан Алић, новинар;
Нерзук Ћурак, политиколог;
Проф. Едина Бећиревић;
Проф. Гјyлета Мусхколај;
Слободан Бацковић, академик ЦАНУ;
Славо Кукић, социолог;
Есад Дураковић, филолог;
Бранка Драговић Савић, новинар;
Динко Грухоњић, новинар;
Слободан Саџаков, филозоф;
Томислав Марковић, новинар;
Бељуљ Бећај, новинар;
Лула Микијељ, активисткиња;
Срђан Сушница, социолог;
Изабела Кисић, Хелсиншки одбор у Србији;
Реуф Бајровић, политичар;
Агон Бајрами;
Славиша Лекић, новинар;
Борис Варга, политиколог и новинар;
Златко Диздаревић, новинар;
Бошко Јакшић, новинар;
Драган Бањац, новинар;
Мијат Лакичевић, новинар;
Гордана Суша, новинар;
Боро Контић, новинар;
Драган Бурсаћ, новинар;
Емир Суљагић, новинар и писац;
Наташа Говедарица, драматург;
Снежана Чонградин, новинар;
Павле Радић, колумниста;
Бојан Тончић, новинар;
Душан Мијић, предузетник;
Проф. Иво Комшић;
Сузана Кадирић, новинар;
Ћерим Бајрами, политичар;
Есад Растодер;
Русмир Махмутћехајић, Међународни форум Босна;
Милош Ћирић, политиколог;
Проф. Ферид Мухић.
