Добривоје Танасијевић, познатији као Дан Тана, открио је у интервјуу за Спутњик и да ли је лакше бити Србин у Србији или Србин у Америци, која је формула успеха омиљеног ресторана холивудских звезда, али и ко је према његовом мишљењу био најбољи председник САД.
Продуцент сте, спортиста и власник чувеног ресторана у Западном Холивуду. Према којој професији осећате највећу страст?
— Па највећа љубав ми је фудбал, али уживао сам и као глумац и као продуцент филмова, а уживао сам исто као „restaurateur“ док сам га градио. Међутим, када сам га тако добро изградио, да ни ја нисам могао да добијем сто у том ресторану, онда сам почео да га мрзим.
Да ли је само рад и упорност формула да се успе на Западу или је потребно и мало среће?
— Па без среће нема успеха. Можете да имате какву год хоћете упорност, али треба и среће. Међутим, среће нема без упорности. Тако да треба и једно и друго.
Да ли је лакше бити Србин у Србији или Србин у Америци?
— За мене је лакше бити Србин у Америци. Пошто ја тамо могу да кажем и докажем шта значи бити Србин. Овде сви знају шта је Србин.
Били сте сведок доласка и одласка великог броја америчких председника. Кога бисте издвојили по добру, а кога по злу?
— Мислим да би Кенеди био далеко најбољи председник да се она трагедија није догодила. То је била једна интелигентна, богата фамилија. Мислим да је трагедија Америке била што он није имао прилику да продужи мандат. Мада, имали смо ми још једног доброг председника — Ајзенхауера. Када сам ја дошао у Америку он је био председник, он је био одличан председник. Међутим имали смо и лоших председника. Сматрам да је Картер био један фантастичан председник. Они га сад хвале, али био је тамо само четири године. Био је кратко. Када сам дошао у Америку, уследила је реченица: „Добро је што си дошао у Америку, ово је најбоља земља на свету“, онда ми је један од великих глумаца Едвард Џи Робинсон рекао:
„Знаш ли зашто је ово дивна земља?“
„Зашто?“
„Дивна је пошто никад нећеш доживети, Ден Тана, да католик буде председник у овој земљи, да црнац буде председник и да жена буде председница“, слагао ме је. Већ смо имали и једно и друго. Чекамо треће.
А како видите Америку данас под Трамповом владавином?
— Моји пријатељи из Америке и ја смо се договорили да не дискутујемо о Трампу. У Америци су сви моји пријатељи — или за њега или против њега. И сада да бисмо остали пријатељи, договорили смо се да не дискутујемо о Трампу док не оде са места председника.
Како је изгледао Ваш сусрет са Титом у Америци? Шта Вам је рекао том приликом?
— То је био шок. Прво, с обзиром да сам побегао из земље, покушао сам да избегнем тај сусрет. Међутим, људи из протокола су рекли да сам ја гост председника Никсона и да треба да одем на то. Када смо се упознали, после пар минута, каже Тито мени: „Да ли разговарамо на српско-хрватском или на енглеском?“. Ја кажем: „Шта год желите“, он каже: „Српско-хрватском“, ја сам онда почео да разговарам. „Добро дошли у Холивуд. Чујем да волите филм…“, и држимо се још увек за руке. Он мени каже: „Где си ти научио српски?“, ја кажем: „У Београду“. „У Београду?“, кажем: „Да“. „Кад си ти отишао из Београда?“, ја кажем: „1952“. Он каже мени: „Побегао?“, рекох: „Побегао“. Он ме загрли и каже: „И ја бих да сам био на твом месту“. Тако сам се упознао са Титом.
Ове године навршило се двадесет година од НАТО агресије на Југославију. Знамо какав је био став државног врха Америке према нашој земљи, али како су грађани реаговали на бомбардовање?
— Слушајте, амерички народ је био против бомбардовања. Разлог, ја не знам с ове наше стране, ја могу да вам кажем са америчке стране. Да Клинтон није лагао о својој афери пред целом нацијом до бомбардовања не би ни дошло. Како би остао на власти још пар година, он је морао да зарати са неким. И ми смо налетели на то. То није било планирано, то је било да се спаси Клинтон. А једну ствар не могу да разумем, ту Медлин Олбрајт, коју сматрам нашим највећим непријатељем, која је живела овде у Београду, и Тонија Блера, који је био љубоморан, пошто је Маргарет Тачер направила оно са Аргентином. Они су подржавали њега и како би га спасили, да остане председник — то се десило. То није било против Срба, то је било да спасе себе. Самог себе.
Не можемо а да се не осврнемо на Ваш ресторан, надалеко познат у Западном Холивуду. Откријте нам шта то воле да једу холивудске звезде. Која су им омиљена јела?
— Ресторан је италијански, али Југословени раде код мене, и Срби, и Хрвати, и Црногорци, као и Мексиканци и Италијани. Има 36 радника. Ми смо Уједињене нације, али радимо као једна екипа. Ја сам захвалан мојим радницима што сам успео, већ смо тамо 55 година. Од тих 55, први смо 50, и што се тиче квалитета и муштерија. Изабрао сам добру, уиграну екипу. Имам раднике који раде већ 51 годину за мене, што је комплимент можда и мени и њима. А шта гости једу? Једу шта им ми кажемо. Важан је квалитет. Квалитет, квалитет, квалитет и услуга, услуга, услуга. Мора и одбрана и навала да ради као један тим.
Ко Вам је најчешћи гост?
— Тешко је рећи. Имам неке муштерије које једу три, четири пута недељно. Раде Шербеџија је дошао да снима филм у Холивуду. И продуцент му је рекао: „Ево ти, свако вече имаш вечеру на мене. Имаш моју кредитну картицу. Иди једи где год хоћеш“. На крају месеца Раде је њима послао рачун и на тој кредитној картици пише да је био 30 ноћи у мом ресторану. Звали су ме из студија и кажу: „Слушај, немогуће је да је он био 30 пута у истом ресторану“, рекох: „Питајте Радета, али рачуни су ту“. Тако да је Раде, наш Србин из Хрватске, узастопно био најдуже. Имам ситуацију да муж једе једно вече на једној страни, а жена је на другој страни ресторана. Три ноћи после тога они су заједно у ресторану. Ми смо успели да заштитимо све наше муштерије да не изађу у новинама, у тој жутој штампи, и то је један наш велики успех, пошто не дозвољавамо камере. Међутим, сад имамо проблем, пошто свако има камеру на мобилном телефону.
Лесковачка пљескавица или хамбургер — за шта бисте се определили?
— За пљескавицу. Апсолутно.
