Глумац Милош Биковић, у новогодишњем интервјуу за Спутњик, тако оцењује бурну одлазећу годину у Србији која се плодно одразила и на уметност, те додаје:
„Оно што бих у 2019. години замерио себи и друштву у којем се налазимо јесте тон који је дозвољен у свакодневном говору, у медијима, у политици. Тај тон је непримерен и деградира нас као друштво.“
Биковић нам је открио и шта га чека у предстојећој години. Нове улоге, продуцентски подухвати, позориште, утицај политике на уметност — само су неке од тема о којима смо разговарали са познатим глумцем.
Када млади размажени Гриша, најновији Биковићев лик из руског филма „Слуга“, пређе све границе у својој бахатости, његов отац одлучује да предузме радикалне мере. Гриша се из своје ушушкане свакодневице, стицајем намерних околности, изненада буди у 19. веку где стиче спознају о правим вредностима.
„Овај филм је један својеврстан обрачун руског друштва са својим слабим тачкама. ’Златна младеж‘ Москве је нешто што се у последњих десет, петнаест година појавило као израслина на друштвеном телу Русије. Ова комедија се обрачунава са тим профилом људи. А најбољи начин да се с неким обрачунате је да га исмејете, да тај модел понашања разоткријете и прикажете га онаквим какав јесте“, објашњава Биковић за Спутњик тематику и циљ комедије која прети да обори рекорде гледаности у руским биоскопима.
Један од Ваших значајнијих пројеката у овој години свакако је филм „Балканска међа“. Шта је Вама лично овај пројекат донео? Сматрате ли да сте у довољној мери свету отворили очи када су у питању догађаји о којима се годинама ћутало?
— Не сматрам да сам ја икоме отворио очи. Сматрам да сам послао један сигнал да и ми можемо да направимо филм по светским стандардима. Значај тог филма је што путује кроз време и кроз простор. Реакције у Чикагу су биле исте као и оне у Крагујевцу. Људи су плакали и осећали једну врсту олакшања што је неко успео да проговори о једном нашем колективном болу.
Због овог филма сте се, између осталог, нашли и на мети Британаца, а у међувремену Вам је и забрањен улазак у Украјину. Може ли ово заиста бити доказ да уметност чак и у 21. веку некад има јак утицај?
— Апсолутно. Ради се о томе да је информациони рат заразио све поре друштва. Одавно се налази и у култури. Управо тиме је и Холивуд освојио цео свет. У миру се борба води за идентитет, за душу, за оно ко смо ми. Верујем да је важно не заборавити оно што вам се десило, памтити то и трудити се да што је могуће боље знаш своју историју и културу. Управо је то онај моменат због кога вреди стварати.
Какав је утисак на Вас оставила Америка у којој сте недавно боравили? Примећују ли се велики контрасти у односу на Београд и Москву?
— У Америци сам видео велике различитости. Видео сам и сјај и беду. Животна драма, филмски јак контраст. Вратио сам се препун утисака. То је један интересантан систем у којем људи имају могућности да успеју, али ако не успеју, то им се не прашта. Можете улицом да ходате обучени као целер или шаргарепа ако вам се то допада. И нико вам неће ништа рећи, нити сме да вам нешто каже јер ће одмах доживети јавну осуду зато што осуђује.
Серија „Јужни ветар“ већ изазива велико интересовање код домаће публике. Да ли после истоименог филма знамо шта да очекујемо, или ће бити изненађења?
— Немате појма шта да очекујете. Серија ће бити изразито снажна драмски, а у исто време и смешна и напета и динамична. Заиста сам поносан на посао који смо обавили. Мислим да ће та серија квалитетом да буде нешто посебно у мојој каријери.
У новој сезони „Сенки над Балканом“ гледамо Вас као Јосипа Броза Тита. Шта сте позајмили Титу, а шта сте преузели од њега?
— Врло кратко се појављујем у серији. Тај посао ми тек предстоји. Оно што сам на почетку знао је то да се нећу трудити да копирам Тита. Визуелно не личим на њега, тако да ћу покушати да „ухватим“ тај психолошки моменат. Да тај његов шаховски део мозга ставим у први план. Играм Тита из периода када историја није толико обраћала пажњу на њега што ми даје једну врсту слободе у односу на тај ратни период када су митови о њему и настали.
Недостаје ли Вам позориште међу овим силним улогама испред камере?
— Вратио сам се у Београдско драмско позориште и следеће године ћу тамо радити једну представу. У питању је комад „Бал“ редитеља Дијега де Бреа. Мислим да је право време да се опет мало вратим на даске које живот значе, да поново покушам нешто ново. Позориште развија специфичну врсту концентрације и глумачких средстава. Добро је да се поново суочим с нечим што ми не иде тако лако. Немам толико искуства у позоришту колико имам на филму.
Нашли сте се на списку 120 истакнутих српских личности које су писале писмо Шведској краљевској академији и Нобеловом комитету реагујући на нападе на добитника Нобелове награде за књижевност Петера Хандкеа. Како коментаришете чињеницу да се свет „поделио“ на Хандкеу?
— Као особа која долази из културе, имам право нешто да кажем и зато сам то потписао. Мислим да култура не би смела да буде бојно поље за политичке обрачуне. Ако се вама не свиђа нечији политички став, ви не можете да нападате његово уметничко дело. Дакле, ја могу да се не слажем са Ничеом, али не могу да кажем да је Ниче у својим идејама о натчовеку изнео глупости и да не заслужује признање. Примера ради, може неко да се не слаже са „Балканском међом“, али ако је забраните — ви сте инфериорни да одговорите средствима кроз културу. Ви нарушавате правила игре онда када почнете да губите. Мислим да се то дешава кад је у питању Петер Хандке и да су напади на њега некултурни поступци од стране тог миљеа људи који би морали да држе неки културни минимум када је у питању општење и комуникација.
Шта бисте пожелели читаоцима Спутњика у 2020. години?
— Спутњику бих пожелео још квалитетног програма и још више слушалаца. А свима здравље и благодарност. Све остало ће доћи.
