Као и свака година, и 2020. почиње спектакуларним, традиционалним спортским догађајима — турнејом Четири скакаонице и наставком најатрактивније фудбалске лиге, енглеске Премијер лиге.
Међутим, оно што ће засигурно обележити годину пред нама су летње Олимпијске игре у Токију (од 24. јула до 9. августа) и Еуро 2020 (од 12. јуна до 12. јула) које ће се, за промену одржати у 12 градова у 12 земаља, под Уефином јурисдикцијом.
Могло би се рећи да ће све фудбалске утакмице која ће се одиграти до 12. јуна, бити увертира за континентално првенство, као што ће и сви спортски догађаји из осталих, мањих спортова бити „предигра“ за Токио.
Токио 2020 — рекордна 33 спорта
У „друштву спектакла“, свака четврта година је олимпијска, а у међувремену се велика већина спортиста труди да испуни олимпијску норму не би ли каријеру крунисала на највећем спортском такмичењу.
У Токију 2020. спортисти ће се такмичити у рекордна 33 спорта. После 2008. године, на Олимпијске игре ће се вратити бејзбол и софтбол, а дебитоваће карате, спортско пењање, сурфовање и скејтборд. Унутар кошаркашких такмичења уводи се „баскет 3x3“ а у склопу бициклизма „медисон“ и „фристајл бе-ем-икс“.
Уз то, на другим Играма које се одржавају у престоници Јапана (претходне су одржане 1964) уводе се мешовите мушко-женске категорије у атлетици, пливању, стоном тенису, стрељаштву, триатлону и џудоу.
Како нас искуство учи да су сваке Олимпијске игре још боље организоване од претходних, може се очекивати да ће Јапанци подићи лествицу на виши ниво од оног постављеног у Рију 2016.
ЕУРО 2020 — још једна прилика за аутсајдере
Европска фудбалска првенства, што се тиче пажње глобалне јавности, поприлично заостају за светским, која су спортски догађаји већи и од Олимпијских игара, али је историја показала да су првенства Старог континента знатно интересантнија.
А то показује и списак освајача титула. Док су светска првенства освајали увек мањи или већи фаворити, на европским су знали да „заблистају“ и тотални аутсајдери.
Попут Чехословачке, која је освојила титулу у Београду 1976. и то на пенале против тадашњег шампиона света, Бекенбауерове СР Немачке, преко Данске 1992, репрезентације која је окупљена „с коца и конопца“ након што је тадашња СРЈ истерана са такмичења, преко Грчке 2004, па и Португалије 2016.
На такмичењу на којем нема изразитих фаворита, а на коме је од пре четири године повећан број учесника на 24, повећана је и статистичка могућност да неки нови аутсајдер „заблиста“.
А где смо ту ми?
Наравно, и за српске спортисте свака олимпијска година је најважнија у каријери, чак и за професионалне фудбалере, који, истина, не учествују на Играма, али се спремају за Европско првенство.
Додуше, наши фудбалери се нису још увек квалификовали, али за то постоји реална шанса уколико у баражу прођу прво Норвешку, а онда бољег из дуела Шкотске и Бугарске. Може да буде, а не мора да значи, као и све у српском фудбалу. Најчешће — не мора да значи.
Уколико би се Србија квалификовала на ЕУРО 2020, то би се сматрало већим успехом него пласман на Светско првенство, јер су од почетка новог миленијума све наше репрезентације играле на три мундијала — 2006, 2010 и 2018. и на само једном европском — 2000. кад су репрезентацију СРЈ коју су предводили Пикси и Дејо Холанђани „испратили“ резултатом 6:1.
Кад је реч о „мањим“ спортовима, Србија би могла да освоји десетак медаља у Токију, што је нека норма са претходних неколико Игара. По обичају, рачунамо на медаље ватерполиста, кошаркаша, ако се квалификују, одбојкаша и(ли) одбојкашица, а сигурно је да ће нас поново неко пријатно изненадити из индивидуалних спортова за које сазнамо да постоје сваке четврте године — за време Олимпијских игара.
Токио 2020. биће вероватно и последња прилика за најбољег српског спортисту Новака Ђоковића да се окити олимпијским златом, јединим „турниром“ који му недостаје у колекцији трофеја, за који ће се спремати више и боље него за предстојећа четири Гренд слема.