Посетила сам два природна резервата — Столбе крај Краснојарска и Ергаки, на југу Краснојарског краја.
Столби, које називају „осмим чудом света“ и „земљом чудесних стена“, имала сам прилику да посетим и зими и лети. Подједнако је леп у оба годишња доба.
Столби се фактички граниче са градом и то је једини резерват у Русији који је створен на иницијативу самих становника у жељи да сачувају живописни кутак од варварске сече шума и вађења природног камена.
Национални парк је подељен на два дела: један мањи део је намењен за шетње туриста, а други део су такозвани „дивљи Столби“, који представљају дубоку и опасну тајгу, у којој живе медведи, рисови и друге дивље животиње.
Ту су, усред тајге, начичкане високе стене необичних облика и свака од њих има неку своју причу и легенду. Развијен је и столбизам — социокултуролошки феномен, који карактерише пењање по стенама без икакве опреме за алпинизам. Столбисти свакодневно освајају врхове стена одакле пуца прелеп поглед на сибирска пространства.
Освајање врхова стена није лако. Искусни столбисти то чине за свега пар минута. И сама сам се опробала у том необичном и ризичном спорту, али ми је на одређеним деоницама помоћ пружао столбиста Свјатослав, ког смо прозвали „човек-паук“, с обзиром на то са каквом лакоћом и брзином се успиње уз стене, чија је висина и стотињак метара.
Није било лако попети се на те џиновске стене, али је далеко теже и ризичније било са њих сићи. Ипак, поглед који се пружа са врхова вредео је сваког труда.
Столби су у односу на Ергаки „питомија“ варијанта тајге и више туристичка, мада се и ту дешава да „залутају“ медведи, па да природни резерват привремено затворе за туристе.
Мрки медвед на ободу тајге
Да би се од Краснојарска и Столба стигло до Ергакија било је потребно прећи око 600 километара и проћи кроз један други регион Русије — Хакасију. Било је занимљиво видети хакасијске степе и престоницу тог краја — Абакан.
Ергаки је прави драгуљ Сибира и део је западног гребена Сајанских планина. Тамо сам ишла са групом руских блогера и нашим домаћинима из Краснојарска. Пут је уз песму и забаву брзо прошао. Свраћали смо и у локална села, где су нас дочекивали раширених руку и са пуним трпезама најразличитијих ђаконија.
У Ергакију нас је дочекао водич — Тимур са својим сином и осмогодишњим унуком Иваном. Тимур је човек који је одрастао у планинским тајгама и зна све тајне живота у дивљини.
Било је то крајем јула — и док је у граду Краснојарску температура била око 23 степена Целзијусових, у Ергакију је била око осам степени.
Уочи пута искусни Сибирци су ми послали списак ствари које треба да понесем са собом. На листи су, између осталог, биле гумене чизме, обућа за планинарење, кабанице, топла одећа и купаћи костим, батеријска лампа и ручна апотека. Необичан спој, али веома потребан за одлазак у тајгу. То ми је, додуше, постало јасно тек након што је наша авантура почела.
Ту се схвати и сва ћудљивост природе — дневно смо прелазили по 18 километара, а непрестано су се смењивали сунце, облаци, киша, магла, ветар... Сусретали смо и повређене туристе — на одређеним деоницама земља се буквално проламала под ногама, а делови подручја су и стеновити, па секунд непажње може бити кобан.
Природа је невероватно лепа, готово нестварна — бујна вегетација, потоци, језера, стене… Ми смо имали срећу што је уз нас све време био Тимур, који нам је дао прву лекцију, а она је гласила: „Овде су медведи и друге звери домаћини, а човек је гост“. Један од савета је био и да се никако не удаљавамо од групе, јер нас неколико погрешних корака у дивљинама тајге може учинити лаким пленом за дивље животиње.
Стазе за туристе су обележене, мада је било случајева да се људи изгубе и тада у акцију крећу спасиоци.
Тимур је добар познавалац не само локалних путева, него и биља и животиња. Брао је лековито биље, палио логорску ватру и од сибирских трава нам кувао чајеве, али нас је упозоравао и на отровне биљке, које буквално могу да створе опекотине, направе живе ране на телу или чак отрују човека.
Много пута се сусретао са медведима. Тврди да медведи нису агресивне животиње и да се ти сусрети завршавају мирним мимоилажењем. Медвед, како је испричао, никада неће напасти човека ако није принуђен да се брани, ако не чува плен, тј. своју храну или ако у близини медведице нема медведића.
Сазнали смо и да су медведи изузетно брзе животиње, иако делују незграпно, и да могу да трче до 60 километара на сат.
Све време сам прижељкивала да видимо медведа у тајги, па макар из даљине док лови рибу на реци и била сам јако разочарана што се то није догодило у Ергакију.
Чекао нас је поново дуг пут до Краснојарска и нисам ни слутила шта ми се спрема — домаћини из Краснојарска су се договорили да ме изненаде и одвели су ме у једну другу тајгу, на око 200 километара одатле како бих видела мрког медведа. Био је, додуше, у кавезу, на ободу тајге, али данас ипак могу да кажем да сам „видела медведа у тајги“. Мојој срећи није било краја.
Народи Сибира
У Сибиру сам имала прилике да упознам и народе са крајњег севера Русије, који живе на земљи вечитог снега и леда, у Арктичкој зони, где дувају јаки ветрови, тзв. пурге. Због веома сурове климе, а тамо температуре падају и на минус 62 степена Целзијусових, многи од њих воде номадски начин живота и годишње пређу и по скоро 900 километара склањајући се од тих ветрова.
Седела сам са њима у „чуму“, врсти куполастог шатора, попут вигвама, и дуго разговарала, слушајући о њиховом животу. Грејали смо се чајевима од сибирских трава, а гостили месом северног јелена, односно ирваса.
Сваки од тих домородачких народа има свој језик, али сви они говоре и руски. Седели смо на простиркама од јеленске коже, док је у средини „шатора“ пуцкетала мала пећ, налик „бубњари“.
Испод простирки, фактички на самој земљи, полажу се гране четинара — јелки, које имају двоструку улогу. Прво, оне греју, а друго, оне имају и дејство инхалатора: њихов мирис се удише и тиме се јача имунитет. У тајги је то потребно.
„Чум“ је направљен од коже јелена, а горњи, куполасти део може да се отвори како би улазила светлост, док се зими потпуно затвара и тада је прилично вруће.
Обично мушкарци седе с једне стране, а жене с друге, стварајући круг око огњишта.
За те северне народе северни јелен је све — и храна, и превозно средство, и лек. Од јеленске коже шију одећу и обућу, праве домове и простирке на којима спавају.
Ту сам упознала и припаднике најсевернијег народа Евроазије — Нганасане. Процењује се да их данас има око 800. Они су дуго живели као номади, али сада већи део тог народа живи у селима око Дудинке, на Тајмирском полуострву — највећем полуострву у Русији. То је уједно и земља шамана.
Шаман је посредник између света људи и света духова, који, како тврде, има одређене моћи — несталог човека може да пронађе, а болесног да излечи. Може, како су ми испричали, да предвиди догађаје и код њега се увек иде по савет. Говорили су ми о њиховој култури, религији, обичајима…
Упознала сам и људе из Евенкије, некадашње Тунгузије, области где се налази географски центар Русије.
Оваква путовања, по правилу, разбијају предрасуде о Русији као земљи у којој живе само Словени православне вере. Упознајеш друге етничке групе, а у Русији их има преко 190.
У једној јурти на острву Татишев упознала сам људе из Хакасије. Међу њима је била и Светлана из Абакана, обучена у необичну народну ношњу, са капом необичног облика и са две плетенице, што у традицији Хакаса значи да је реч о удатој жени. Како су ми објаснили, девојке носе више кикица, које расплићу када се удају и тада праве нову фризуру.
Света, како од миља зову Светлану, веома се обрадовала када је чула да сам Српкиња, јер је и сама једном посетила Србију. Како ми је испричала, има пријатеља у Лесковцу, па је била његова гошћа, а успела је да види и Београд и Нови Сад, и одушевљена је нашом земљом, храном и гостопримством.
