Срби нарoд најстарији — брутални покушај фалсификовања историје

Намера апела је да упозори јавност на штетност бруталних покушаја фалсификовања српске националне историје са циљем стварања слике која није аутентична и која није заснована на чињеницама и успостављања митоманске слике о српској историји, каже историчар Дејан Ристић.

Срби, најстарији народ — ратовали против фараона...

Међу „аутохтонистичким теоријама“ о пореклу Срба има и оних које говоре да су Срби потекли са Сиријуса, из Индије, да су ратовали против египатских фараона и кинеских царева, да су живели на територији Африке, Азије и различитих делова Европе.

„Историја је, као и свака друга наука, пре свега наука. Она је заснована на чињеницама, на трагању за писаним изворима, на унутрашњој и спољној анализи историјских извора. Код нас историчара, за разлику од уметника, а уметност почива на слободи израза, не постоји слобода историјског тумачења догађаја, личности, историјских процеса. Ми не можемо да тумачимо према нашим личним ставовима, политичким, идеолошким, верским, културолошким, језичким… Морамо да се држимо онога што историјски извори садрже, не смемо додавати, не смемо конструисати, не смемо избацивати“, објашњава Ристић.

Апел је ујединио не само научнике из различитих области друштвено-хуманистичких наука, историчаре, археологе, етнологе, теологе, већ и људе различитих идеолошких и политичких погледа на свет.

Шта је псеудоисторија?

Иако не постоји општа дефиниција псеудоисторије, сва тумачења сагласна су да је псеудоисторија (лажна историја) измишљање и фалсификовање прошлости, било у дневнополитичке сврхе, било зарад стицања личне користи, објашњава историчар Александар Узелац шта се подразумева под појмом псеудоисторије.

„Оно што одваја псеудоисторију или лажну историју од историје јесте то што лажна историја и њено тумачење не поседују никакав научни метод. Она негира историјске изворе, негира све оно што јој не иде у прилог, не постоји никакав рецензентски поступак или процена струке. Последње, али не и најмање важно, увек је присутна некаква теорија завере којом се покушава објаснити некаква псеудоисторијска тврдња“, каже он.

Српски псеудоисторичари обично се позивају на Берлински конгрес из 1878, на којем је, наводно, Србима забрањено да изучавају своју историју. Такође, неки од њих позивају се на „римску револуцију“ током које су уништене тековине етрурске („етруске“) цивилизације, изворно српске, или на забрану дела Милоша С. Милојевића.

Једна од конструкција српских псеудоисторичара јесте и „бечко-берлинско-ватиканска историјска школа“, термин који не постоји у науци, објашњава Узелац.

Псеудоисторија у Србији — увоз из НДХ

Родоначелником српске псеудоисторије у новије доба сматра се Олга Луковић Пјановић, током Другог светског рата удата за Адолфа Братољуба Клаића, творца хрватског новоговора у време НДХ, који је у „кориенском правопису“, који је био на снази у НДХ, негирао једначење сугласника по звучности.

„Наши аутохтонисте препознаћете по томе што избегавају да користе једначење сугласника по звучности, што говоре о ’србству‘ и ’србском‘ језику, што је творевина која је, занимљиво, потекла из једне усташке средине. То је занимљив показатељ одакле и дувају ти ветрови аутохтонизма. Они су данас у Србију углавном увезени од људи споља, из средина за које не можемо рећи да су наклоњене српским националним интересима“, наглашава Узелац.

Нехотични родоначелник црногорског сепаратизма

За родоначелника теорија о Србима као најстаријем народу аутохтонисти узимају име Милоша С. Милојевића. Он технички говорећи није био аутохтониста, већ како Узелац каже, фантаста који је домишљао српску историју, проналазио Србе на Кинеском зиду и у Конгу и тврдио да су Срби на Балкан дошли пре више хиљада година из Индије. При томе, Милојевић је био истакнути национални делатник и ратни херој, а нажалост и човек за ког су савременици тврдили да има дијагнозу.

„Он није био само први српски аутохтониста, како се то данас каже, већи један од првих Југословена. Тако да он није домишљао само прошлост Срба и преносио је хиљадама година у прошлост, него, рецимо, и прошлост Хрвата, које је сматрао сродним или идентичним Србима“, објашњава Узелац.

Штетност Милојевићевих тврдњи наш саговорник види у томе што је Милојевић први који је тврдио да је простор средњовековне Дукље или Зете (данашње Црне Горе) „црвена Хрватска“. Тако је Милојевић нехотично поставио темеље црногорског сепаратизма и одвајања Црногораца од Срба, инсистирајући на хрватском пореклу Дукљана, што су касније злоупотребљавали хрватски националисти са краја 19. века, као и њихови црногорски савезници Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија.

„Тај пример је сасвим довољан да покаже колико псеудоисторијске бесмислице могу да буду изузетно штетне по српске националне интересе, чак и ако потичу од самопрокламованих великих српских патриота“, напомиње Узелац.

У време када је објављивао своја дела, Милојевић чак није ни био критикован — био је напросто исмејан. Њега нико није узимао за озбиљно ни у научној, ни у широј јавности. Тако су његове књиге гурнуте на маргину — оне никада нису забрањиване.

Нова псеудоисторијска „школа“ против српских националних интереса

У светлу најновијих догађања у Црној Гори Ристић упозорава на стварање нове аутохтонистичке „школе“ засноване на Милојевићевим бесмислицама. Аутохтонисти су током обележавања 800 година од оснивања Српске православне цркве били изузетно агресивни према тој институцији, сматрајући је непријатељем Срба, која крије „праву“ српску историју.

„Код нас се сада буди аутохтонистички покрет, који заснива своје ставове на Милојевићевим бесмислицама, и изнутра, из Србије, пласира изузетно опасне, потпуно неистините тврдње у периоду када се конкретно наша црква и наша држава суочавају са и те како озбиљним проблемима на територији Црне Горе“, каже Ристић.

Милојевићеви ставови које су његови фанатизовани следбеници током 2019. године посебно акцентовали су напади на цркву и Светог Саву и на све оно што чини српски национални идентитет, додаје он.

И Руси су исмејали Милојевића

Милојевића не само да су исмејали његови савременици из Србије, већ и савременици из Русије. Тако чувени конзул Иван Степанович Јастребов у свом делу „Стара Србија и Албанија“ показује да је Милојевић измишљао цркве и натписе у њима, називајући Милојевићеве путописе „зборником тенденциозних лажи и обмана“.

У највећој енциклопедији царске Русије, објављеној у издавачкој кући „Брокхауз-Ефрон“, објављиваној крајем 19. века, у ноти о Милојевићу каже се да је страховито измишљао, наводе наши саговорници.