Демонстрира се од Јужне Америке, преко срца Европе у Паризу, до Блиског истока и Хонг Конга и Кине.
Горе градови, убијају се демонстранти и полицајци, гуше и пеку сузавци, разбијају лобање и излози, ломе ребра и пробијају кордони, бацају каменице и молотовљеви коктели.
Народни гнев излио се на улице, комеша се и мења глобални социјални и политички поредак, из крвавих попришта и дима помаља се неки нови свет.
Срби у Црној Гори јединствени у свету
Само у Црној Гори устало је на десетине и десетине хиљада Срба и осталих грађана Црне Горе, а запаљене су искључиво свеће и кандила.
Само у Црној Гори, уместо мотки и цигли, демонстранти у рукама носе иконе, крстове, босиљак...
Само у Црној Гори не урла се и не вришти на улицама у еуфоричној нагонској борби против омраженог моћног ривала, већ се пева у славу Бога.
Чудесни призори какве нисмо видели
Чудесне призоре гледамо свако вече из Подгорице, Херцег Новог, Мојковца, Пљеваља, Будве, Бијелог Поља, Берана, Котора, Бара...
На десетине хиљада људи, очева, мајки, деце, времешне господе, радника, интелектуалаца, мирно и одлучно ходају дигнута чела.
Мирно и победнички, предвођени црквеним поглаварима, шаљу ћутањем узвишену поруку — да не постоји цена по коју ће одустати од својих светиња.
Али суштинска разлика протеста у Црној Гори и оних широм света није само у методама борбе и одговору силних.
Власт у Подгорици није ударила на пензије, нити је подигла порезе. Власт у Подгорици није изгубила већину, нити је увела нека ванредна поскупљења и намете.
Не ради се овде ни о борби за слободне медије, људска права, демократске принципе, минутажу на јавном сервису...
Не ради се ни о борби за промену власти, ванредним изборима, техничким владама, сменама, оставкама, Куртама и Муртама...
Ћутали су Срби у Црној Гори и кад се та земља одвојила од Србије, после сумњивог и недемократског референдума, а мучали су и кад је Црна Гора ушла у НАТО, мада их нико ништа није ни питао.
Ћутали су Срби и када им је Мило отео Његоша и када им је укинуо језик, ћирилицу, историју, постојање.
Мило ударио на Бога
Али власт у Подгорици овога пута прешла је линију која се не прелази.
Мило Ђукановић овога пута ударио је на самога Бога.
Кренуо је да Србима отме последњу линију одбране. Да им отме крст, манастире, цркве, да им отме Светог Василија Острошког.
И ту је режим направио суштинску и преломну грешку.
Зато су литије и молебани широм Црне Горе добили епску, метафизичку и готово митолошку димензију.
Зато политичке поруке, запаљиви говори, апели, твитови, дипломатска препуцавања, изјаве и претње звуче маргинално и небитно у односу на снагу народа који је устао.
Зато Срби у Црној Гори знају да ову битку не могу да изгубе и зато је довољно да се крсте и да се благо смеју.
Зато је ова борба пробуђених и уједињених Срба суштинска, егзистенцијална и неполитичка.
Зато што је то борба за опстанак, постојање и живот.
И зато ће на Бадњи дан широм Црне Горе бити запаљени само бадњаци мира и велике победе која се рађа.
Па ћемо уз поздрав: Христос се роди, Ваистину се роди — имати и поздрав:
Народ се роди!
