Истраживачи са Технолошког института у Масачусетсу открили су да је Месец некада имао снажно магнетно поље, двоструко јаче од Земљиног, али да је оно ослабило пре него што је сасвим нестало пре око милијарду година.
Према истраживачима, који су своја открића објавили у овомесечном издању часописа „Сајенс адванс џурнал“, магнетно поље Месеца покренуто је снажним динамо ефектом који је створио феномен познат као „кристализација језгра“. Наиме, како се Месечево унутрашње језгро хладило и кристалисало, наелектрисана течност језгра се снажно мешала производећи динамо ефекат.
Др Бенџамин Вајс, професор на МИТ и коаутор ове студије, објаснио је да је магнетно поље та ствар која прожима свемир, попут невидљивог поља: „Показали смо да је динамо ефекат који је произвео Месечево магнетно поље нестао пре једне и по или једне милијарде година, а чини се да се напајао на начин на који то чини Земља“.
Др Вајс и његове колеге успели су да направе процену некадашње снаге Месечевог магнетног поља коришћењем месечевих стена прикупљених на НАСА пројекту „Аполо“, а које су показале да узорци стари до четири милијарде година „блистају“ доказима о јаком магнетном пољу јачине око 100 микротесли (јединица густине магнетног флукса). Поређења ради, Земљино магнетно поље је процењено на половину те јачине — око 50 микротесли.
Касније су научници проучавали и друге, „млађе“ Месечеве стене, формиране пре око 2,5 милијарди година, које су очитане на мање од 10 микротесли. Како је време пролазило, стварање Месечевих стена пропадало је како је вулканска активност која их је створила престала. Ово је, објаснио је Вајс, учинило проналажење стена од пре три милијарде година тешким, а проучавање лунарне историје у последње три милијарде година учинило мистеријом.
Срећом, мисије „Аполо“ успеле су да прикупе узорке месечевих стена које су настале пре милијарду година. Ови узорци су показали практично непостојеће магнетно поље — снаге свега 0,1 микротесли. На овај начин, научници су могли да утврде да пре милијарду година, некада моћно магнетно поље нашег лунарног сателита, више није постојало.
Научници процењују да су Месечево магнетно поље у ствари напајале две одвојене појаве — кристализација језгра као дугорочна, слабија сила, у поређењу с нечим што се назива „прецесија“. Сматра се да је ова друга појава настала током периода када је Месец орбитирао ближе Земљи, са чврстом спољном љуском и мешањем растопљене течности у лунарном језгру, док је реаговао на гравитационо привлачење наше планете, стварајући магнетно поље снаге око 100 микротесли.
На основу својих открића, Вајс и његове колеге сматрају да је прецесиони ефекат остао доминантан до пре око 2,5 милијарди година, када га је наследио слабији феномен кристализације језгра, који је нестао пре милијарду година.
Земљино заштитно магнетно поље, познато као магнетосфера, штити нашу планету од моћних соларних таласа. Чак и уз овај заштитни штит, интензивни соларни пламенови које ствара Сунце способни су да нанесу велику штету инфраструктури, како на Земљи тако и у свемиру.
Године 2011. амерички научници израчунали су да би понављање смртоносне соларне олује која је погодила Земљу 1859. године могло нанети штету до чак два билиона долара и биле би потребне године да се штета санира. Без магнетног поља, Земља би била беспомоћна пред Сунчевом радијацијом, чинећи је практично немогућим стаништем за живи свет.