Недавно је у Берлину одржан важан састанак на којем је учествовало неколико министара из кабинета Ангеле Меркел с једне стране, челника водећих немачких синдиката са друге и представника удружења послодаваца са треће стране.
Упркос званично ниској стопи незапослености (3,5 одсто укупног броја радно способног становништва регистрованог у релевантним службама социјалног осигурања), у неким секторима немачке економије је немогуће закрпити све рупе.
Изгледало је да ће, након што је 2015. године Немачку као лавина прекрила понуда радне снаге (Немачка је прихватила тачно милион избеглица са Блиског истока), понуда знатно надмашити потражњу. То се није догодило.
Суштина је у томе шта ради ова група новопридошлих. Према мишљењу француског стручњака Жака Гилмана, само пет одсто тог „златног милиона“ је запослено, а остали се осећају сјајно, не замарајући се радом у корист друштва, већ од тог друштва са задовољством примају великодушне немачке субвенције.
Два разлога зашто је потребна „свежа крв“ за привреду Немачке
Чини се да у Немачкој постоје два разлога за широм отворена врата за стране раднике изван ЕУ. Први разлог је миграција стручњака из ЕУ због четири принципа слободног кретања (робе, људи, услуга и капитала), који је усмерен са периферије (Шпанија, Португалија, Источна Европа) у Немачку. То се објашњава потребом немачке науке и високотехнолошке индустрије за кадровима и већим платама у Немачкој. Тренутно је у Немачкој запослено око 2,5 милиона грађана из других земаља ЕУ.
Други разлог је што грађани Европске уније нису вољни да раде нискоквалификоване, а самим тим и ниско плаћене послове. Стога је неопходно позвати оне који су спремни да раде у мање престижним областима и за мање новца него Немци. Према прорачунима немачких стратега, то треба да буду Арапи, Африканци, као и Украјинци и Молдавци.
Да би избегла приговоре политичких противника из „Алтернативе за Немачку“, фрау канцеларка је пожурила да изјави како је „Закон о имиграцији квалификованих радника“, који ће ступити на снагу 1. марта 2020. године, усмерен на „стручњаке средњег нивоа“ који морају поседовати „знање и обуку из различитих техничких занимања“. Затим је било много лепих речи да ће „заједница предузетника морати да помогне“ странцима који долазе са смештајем, у учењу немачког језика и „професионалним обукама“.
Конкретно, ово последње говори о томе да ће без обзира на изречене патетичне фразе, суштина будуће миграције остати иста. Другим речима, предвиђено је да мигранти из земаља ван ЕУ попуне слободна радна места медицинских техничара који раде са лицима са инвалидитетом, стручњака за негу болесних и старих, чистача итд. Једини изузетак од овога су „техничари за сервис опреме“, али као прво, није конкретно речено које опреме, а као друго, страна која их прима мораће о свом трошку да обучи нове раднике.
Планирана миграција
Јасно је да нови немачки закон практично има једну сврху, а то је да лепим речима покрије и очува миграциону политику која се водила у последње четири године. Немачка има великих проблема са пружањем финансијске подршке својим пензионерима. Очекивани животни век у земљи убрзано расте, а наталитет опада. Наталитет је могуће подићи новчаним подстицајима, али процес промене менталитета, чак и под утицајем „лека“ у облику новца, далеко је од брзог, а потребно је да се брзо достигне однос од „једног пензионера на четири запослена“. Стога је руководство земље изабрало радикално брз начин за остваривање ове пропорције, односно, да привуче потребне ресурсе споља, из земаља трећег света.
Агенције за запошљавање започеће у блиској будућности рад на привлачењу квалификоване радне снаге из Бразила, Индије и Вијетнама, а нешто касније и из Мексика, Филипина и других земаља. Министар економије и енергетике Савезне Републике Немачке Петер Алтмајер сматра да „планирана миграција не би требало да има утицаја на социјални систем Немачке“.
Нови закон се наравно не усваја како би се осигурао пријем горенаведених 1,4 милиона странаца одмах, 2020. године. Претпоставља се да ће се на овоме дуго радити (процес старења и повећања броја пензионера не могу се зауставити). Дакле, шта је дугорочна перспектива?
Одговор на ово питање може се наћи у књизи америчког новинара Стивена Смита „Бекство у Европу“ (The Scramble for Europe), објављеној пре неколико месеци у Шпанији, али која није нашла одјека у европској штампи. Аутор је приказао застрашујућу слику „африканизације“ Европе у којој ће, према његовом излагању, до 2050. године живети до 150 милиона имиграната са континента који је од Старог света одвојен Средоземним морем. Данас у ЕУ живи око 510 милиона људи, од којих су девет милиона бивши Африканци, а наталитет који опада, води ка томе да ће се број Европљана староседелаца смањити на 450 милиона до 2050. године. Из овога није тешко разумети какву стратешку грешку прави Меркелова тиме што наставља да инсистира на непроменљивости европске миграционе политике.
Немачка влада између две ватре
Закон који је Бундестаг већ одобрио, омогућиће странцима да уђу у земљу са посебном шестомесечном визом, под претпоставком да њен власник долази како би пронашао одговарајући посао за то предвиђено време. Парадоксално је да сада такве мере не функционишу. Према Дестатису (Немачки државни завод за статистику), „од почетка 2018. године до данас незапосленост у земљи је смањена са 4,8 на 3,5 одсто, попуњено је 16.000 радних места, али је притом број слободних радних места повећан са 1,18 милиона на 1,4 милиона“.
Према аналитичарима из швајцарске банке УБС, крив је „пад имиграције коју организују власти — за три године прилив странаца у земљу се смањио са 1,1 милиона годишње на 400.000 годишње“.
Стручњаци банке тврде да ће „обим имиграције испод 500.000 људи годишње успорити раст економије“. То јест, ако сада стручњаци кажу да раст немачког БДП-а не може бити већи од 1 одсто годишње, онда већ сутра можемо са сигурношћу да говоримо о „поновној рецесији“.
Тако се немачка влада нашла заробљена између две ватре. С једне стране је потребно хитно упумпати „свежу крв“ у економију, а са друге стране, спасавање уз помоћ странаца претвориће се у не тако далекој будућности у огроман проблем са националном самоидентификацијом. Према мишљењу министра финансија Олафа Шолца, нови закон ће имати „далекосежне“ импликације за историју Немачке.
