Текст преносимо у целости.
Душко Трифуновић је рођен у Сијековцу, у Врбаској бановини. Рођен је пре оног рата. Написао је пуно дивних књига. И пуно дивних песама. Једну је написао за „Индексе“. Њен је наслов био: „Ти си ми била у свему нај, нај“.
Није знао, нити могао да претпостави да ће та песма, шестину века након што је написана, постати незванична химна референдума. Оног који је требало да Србе још једном разбије. Поништи све њихове жртве. И све њихове снове. Вековне жртве. И вековне снове.
Није могао чика Душко ни да претпостави, када је ову и толике друге љубавне песме писао, да ће доћи нови рат. Да ће отпочети нападом зла на његов Сијековац. На његов народ.
Српска им је све — „и у добру и у злу“
И када, пред зору овог дана, размишљам о њему, човеку кога само преко песама знам, када размишљам о дану који почиње, када размишљам о животу, о томе ко смо били и шта смо данас, чини ми се да нека узвишена правда ипак постоји.
Јер свима онима који је граде, који у њој живе и за њу дишу, она, која данас слави двадесет осми рођендан, јесте „нај, нај“. Без обзира на тешкоће и на грешке.
Она им је све. И у добру и у злу. Њима. И нама, који нисмо у њеним границама, који смо нестали из будућности, а лагано, са деценијама, копнимо из прошлости. Нама којима су корени ишчупани, који лебдимо у неком свом вакууму, гледајући је како расте. И волећи је.
Сећамо се овог јутра људи који су је упорношћу, храброшћу образовањем, животима градили вековима. Не само деведесетих. Оних који и данас због ње подносе жртву. Ја сам недостојан писац ових редова који преко деценије честита овај дан, срећан што ми је Творац дао прилику да упознам нове добре и честите људе којима честитам велики дан први пут. И тужан сам што једном великом и за мене важном човеку ове године порука неће стићи. Живот.
На данашњи дан су, пре двадесет осам година, бољи и већи од нас прогласили Републику српског народа Босне и Херцеговине.
Светостефанско је јутро. Дан је Републике Српске. Државе Срба западно од Дрине. Срећан вам празник.
