Београд без пластичних кеса, а опасност је у ономе што је у кесама /видео/

CC0 / пиксабеј / Кесе
Кесе - Sputnik Србија
Пратите нас
Од Нове године, трговци у Београду уместо досадашњих пластичних кеса у својим продавницама морају да понуде потрошачима пластичну кесу која је биоразградива. Како ће бити у остатку Србије — није још познато. Али, нису проблем по околину кесе него оно што се налази у њима.

Пластичне кесе су проглашене за великог кривца за загађење животне средине. Европска унија је 2015. године донела директиву којом се тражи смањење њиховог коришћења, али не и забрана. Многи стручњаци, позивајући се на студију спроведену у Данској, на пример, упозоравају да папирне кесе или памучни цегери који се предлажу као алтернативе, заправо нису еколошки прихватљивије.

Професор доктор Драгослав Стоиљковић, водећи стручњак у области полимера у региону и професор новосадског Технолошког факултета у пензији, гостујући у нашој емисији Енергија Спутњика нагласио је да је суштина у количини смећа, а да је проблем с кесама то што оне највише „упадају у очи“.

Борба против пластичних кеса, а опасност у кесама

„Да ли поред пута или на депонији, али сви прво виде кесу, а занемаре килограм или два ђубрета у њој, а кеса је тешка свега неколико грама. Тако да много више загађује оно у кеси, али људи виде кесу, па је повика на кесу. Ђубре ће отићи са водом, нешто ће се испрати а нешто растворити, нешто ће отићи у земљиште, нешто испарити, део ће да поједу мачке и пси... И остаје на видику кеса, која је сведок да је човек био немаран“, рекао је Стоиљковић.

Он истиче да је важно да се смеће не производи неконтролисано, ако желимо да сачувамо околину. Да се мање троше струја, вода, бензин... Па и кесе и храна. Екологија није само заштита природе, већ и свесна намера да се спречи загађење и неконтролисано исцрпљивање ресурса.

„Да би се добио један килограм говеђег меса, потроши се 15 тона воде. Ако данас нисте појели једну шницлу од сто грама коју сте спремили, бацили сте 1.500 килограма питке воде. Ништа не сме да се баца и да се узима неконтролисано“, рекао је Стоиљковић.

Он наводи да је даљи корак рециклажа, што захтева прикупљање, сортирање… И коначно, ако нешто не може да се рециклира, а нити може, нити је увек исплативо, онда може да се користи као сировина за сагоревање. По његовом мишљењу, биоразградиви материјали су бесмислени.

Нема кесе на дрвету, али ни дрвета

„Колико истрошених аутомобилских точкова нађете тако у природи, па не пада никоме на памет да прави биоразградиви аутомобилски точак. Нико неће да прави биоразградиво стакло или металне и керамичке производе који постоје десетинама хиљада година… Колико имате беле технике бачене по шумама, фрижидере, замрзиваче... Па нико неће да прави фрижидер од разградивих материјала“, рекао је Стоиљковић.

Наш саговорник објашњава и због чега је пропао пројекат из седамдесетих година прошлог века, којим је пластичне полиетиленске кесе требало заменити папирним. Каже да се израчунало да би за замену једне тоне пластичних папирним требало пет тона папира, пошто је папир тежи и те кесе морају бити довољно јаке.

„Да би се направило пет тона папира и тако заменила једна тона пластичних кеса, треба посећи између 50 и 70 стабала. Међутим, не само да се тиме уништавају шуме, него и црв који живи у том стаблу, па детлић који једе тог црва и пчела која опрашује то дрвеће, па онај зец што кроз ту шуму бежи и лисица која га јури. Неће више бити кесе на дрвету, али неће бити ни дрвета“, закључио је Стоиљковић.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала