Ова прослављена филмска, телевизијска и позоришна глумица (са дипломом историчара уметности), лепотом и лакоћом играња давала је печат свим остварењима у којима се нашла. Од „Вишње на Ташмајдану“ и „Ужичке републике“, „Валтера“ и „Варљивог лета“, до „Три карте за Холивуд“ и „Ко то тамо пева“. И увек и у свему са истим ставом: да је глумац као и клавир, а да би био разигран, треба га наштимовати. Зато је, по сопственом казивању, пре изласка на сцену одлазила у ћошак да се осами и пронађе тужни израз за улогу која је то тражила од ње, или би се прво чврсто загрлила са партнером па тек онда „улазила“ у причу о заљубљеном пару…
Неда, плавооки девојчурак, дама са манирима
За једног од Нединих глумачких партнера, колегу и пријатеља Феђу Стојановића, она је била и остала — дама с манирима.
„Била је човек на кога сте могли да се ослоните, изузетна особа дивног понашања. Рано је постала звезда, са 10-12 година већ је била велика звезда југословенског филма. Али, колико су јој филм и глума донели, исто тако су јој и одузели, јер није имала ни детињство, ни девојаштво, све оно кроз шта људи морају да прођу. И то је оставило последице. Па и кад је дошла у позне године, чини ми се да је просто желела да прескочи тај период“, објашњава Стојановић.
Он подсећа да је велика глумица била веома депресивна последњих неколико година, пре свега због болести и смрти мужа.
„Чини ми се да уопште није била у стању да се суочи са протоком времена и годинама у које је зашла“.
Стојановић истиче да је Неда у послу била професионалац до краја.
„Волео сам да сарађујем са њом. Играли смо неколико заједничких представа у Атељеу 212, а на крају и ову ’Извињавамо се, много се извињавамо‘, с којом смо у последњих четири-пет година пропутовали и Аустралију и Канаду и целу Србију. Заиста смо се зближили, не само као партнери него и као пријатељи. Њен одлазак је велики губитак за целу српску културу, за филм, за позориште, али и за мене лично“, каже Стојановић.
Имала је и неостварене снове
Недини неостварени снови, како је својевремено открила, били су далеко од глуме. Желела је да скаче падобраном, да вози даску на таласима, попне се на Хималаје…
„Привлачили су ме увек екстремни спортови, али то ће остати за неки други живот“, говорила је.
За редитеља Милана Караџића, остаће трајно у сећању њена лепота и фантастична спонтаност којом је пунила кадар. Његова туга је утолико већа што му се чинило, како каже за Спутњик, да јој се „није дало последњих неколико година, баш као да је тако хтела да оде“.
„Неда је била предивна, прелепа жена још од своје младости, од тинејџерских дана. Дала је толико добрих и упечатљивих улога, постала је икона. Дивна глумица која је имала фантастичну спонтаност и која је пленила пре свега лепотом, али и неком готово дечјом природом која годинама није излазила из ње. Увек је била девојчица, преслатка, прелепог лица, милих очију, осмеха који је пленио. Сарађивали смо на филму ’Промени ме‘ пре десетак година, и моје искуство са њом је било изузетно. Дала је сјајан печат том остварењу. Драго ми је да сам имао прилику да сарађујем са њом и да уживамо заједно радећи на том филму“, сећа се Караџић.
Увек играла као да тек почиње
Глумица у чијој су се великој колекцији признања нашле награда „Павле Вуисић“ за животно дело због „изузетног доприноса уметности глуме на домаћем филму“, две пулске Арене, Царица Теодора... играла је до краја живота као да тек почиње. И дуго се, на чуђење многих жена, „љутила” на своје „неухватљиве“ године. Говорила је да јој је надимак „Мала Неда“ сметао толико да је често себи додавала године. Био је то тежак посао за лице којем време уистину није могло ништа да учини. До самог краја.
У дану Нединог одласка, прича о лепој југословенској и српској глумици као да се враћа на почетак: у сан и име првог филма од кога је све и почело…
На крају остаје и запитаност: да ли је тајна Недине глумачке и уметничке јединствености проистекла из неке ретко виђене тананости, оне нежности по којој се лако могла препознати и у најкраћем кадру. Можда управо о томе говоре речи саме глумице. На питање шта би волела да јој испуни добра вила, кратко је рекла: „Замолила бих је да ме учини мање осетљивом“.
