Те опасне везе донеће конкретну корист људима широм Евроазије и биће стратешки стабилизатор у свету пуном ризика и неизвесности, наводи кинеска агенција „Синхуа“ у свом новогодишњем коментару.
Развој односа Русије и Кине, „два евроазијска супергиганта“, како их назива „Вол стрит џорнал“, уз питање зашто ове две земље „удружују своје снаге“, све више заокупља пажњу јавности и аналитичара и на Истоку и на Западу.
Нова ера партнерства
„Синхуа“ даје свој одговор: током прошле године, када су руско-кинески односи „уздигнути на ниво свеобухватног стратешког партнерства и координације (...) отворена је нова ера тог партнерства“, која „најављује епоху још већег развоја билатералне сарадње на обострану корист... Циљ ове нове врсте партнерства јесте узајамна подршка развоју обеју држава, очувању њихових кључних интереса и заштити суверенитета“.
То је „злослутно и претеће ново пријатељство“, од кога „подрхтавају стратешки планери у Вашингтону“, указује са друге стране Си-Ен-Ен. Јер, напоменуо је доскорашњи директор америчке Националне обавештајне службе Ден Коутс — две земље нису само постале блиске, као што су биле током педесетих година прошлог века, већ „од Венецуеле, преко Сирије, до Србије, оне заједно раде како би фрустрирале Запад. Оне све више сарађују и у подсахарској Африци, и пронашле су начин да обуздају своје супарништво у Централној Азији“.
Индекс војне моћи
По Глобалном индексу војне моћи Русија и Кина су друга и трећа војна сила у свету, тик иза САД, и оне, напомиње магазин „Њузвик“, иако „не теже стварању војне алијансе, иду ка склапању стратешког партнерства најмоћније врсте“.
„Ми нисмо формални савезници, али смо више него стратешки партнери“, цитира „Њузвик“ генерал-потпуковника руске војске у пензији Јевгенија Бужинског.
Каква је заправо природа односа Русије и Кине? Шта је довело до продубљивања тог односа и какве намере иза тога леже? И зашто је Запад због тога забринут?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили некадашњи дописници наших медија из Москве и Пекинга Ђуро Билбија и Милорад Денда.
Стратешка вредност узајамног поверења
Стратешко партнерство Русије и Кине, указује Ђуро Билбија — „није обично, већ заиста свеобухватно, уз узајамну координацију спољних политика и заједничко наступање у овим историјским глобалним процесима који су у току. Удруживањем својих снага ове две земље створиле су зид иза кога могу да се заклоне и мале земље, и заједно утичу на преформатирање света који смо до сада познавали. Отуда и није ни чудо што је председик Русије Владимир Путин рекао да је окончана ера доминације Запада“.
Описујући сарадњу Москве и Пекинга, портпарол кинеског Министарства спољних послова Генг Шуанг говори о „највишем степену узајамног поверења, највишем нивоу координације и највишој стратешкој вредности“ односа двеју земаља.
Такве оцене, напомиње Милорад Денда — „нису претеране, и уз то су и потврђене бројним заједничким настојањима. Запад то покушава да представи као малигно савезништво, не би ли тиме ојачао оне снаге које би биле употребљиве за конфронтацију са Русијом и Кином — баш зато што оне стварају алтернативу досадашњем светском поретку заснованом на хегемонији једне државе, која се састоји у ресуверенизацији држава насупрот искључиве суверености воље Вашингтона“.
Изневерена очекивања Запада
Вашингтон се надао сасвим другачијем развоју догађаја. „Вол стрит џорнал“ у својој анализи подсећа да су многи експерти мислили да ће Путин Русију градити као „независну велесилу између Европе и Кине“ и да „блиски односи са Кином у успону иду против овог циља“, те су због тога „очекивали да Русија подржи западне напоре за обуздавање Кине, уместо што их поткопава“.
Међутим, наглашава Ђуро Билбија — „до прижељкиваног окретања Русије ка Западу, а против Кине, није ни могло да дође, из простог разлога што Русија већ подуго не живи на основу страхова који јој се пројектују са Запада. Русија нема разлога да се боји Кине и њеног развоја. А својим понашањем сам Запад гура Русију и Кину још ближе једну другој“.
„Амерички тријумфализам након окончања Хладног рата изазвао је озбиљна промишљања и у Москви и у Пекингу о правцу у коме свет иде и закључено је да ће тежиште америчког деловања у овом веку бити пресељено на Пацифик, у окружење Русије и Кине, одакле би се контролисао читав евроазијски простор. Тако да руско-кинеска сарадња заиста иде ка потискивању америчког утицаја из овог дела света. Зато је и дошло до спајања ’Појаса и пута‘ и евроазијских интеграција у један заједнички пројекат“, указује Милорад Денда.
Па ипак, додаје Денда — овај „нови тип односа између две силе, до сада непознат у њиховој историји“, догодио би се и без понашања Запада, које тај процес само додатно убрзава, јер „у зближавању две државе садржани су њихови кључни национални интереси, који притом доприносе одржању стратешке стабилности у свету“.
Војна алијанса
Упркос развијеној војној сарадњи, поред оне политичке и дипломатске, на конференцији за штампу крајем прошле године председник Русије Владимир Путин је рекао је: „Немамо војни савез са Кином и не планирамо да га направимо“.
„Та врста формалног савеза ни Русији ни Кини заправо није ни потребна. Унутар НАТО-а постоји субординација, унификација војних система која је у доброј мери срачуната тако да се обезбеде лојалност Вашингтону и тржишта за америчко оружје... Такав однос је у случају Русије и Кине незамислив. А све што би ове две земље радиле да јесу формални војни савезници, оне раде већ и сада“, коментарише Ђуро Билбија.
С тим у вези, подсећа Милорад Денда — „последњи велики документ који су потписали председници Путин и Си Ђинпинг, у јуну прошле године у Москви, наводи да њихово свеобухватно стратешко партнерство подразумева и узајамну подршку суверенитету и територијалном интегритету, што је заправо исто као члан 5 НАТО-а, иако не у тако оштрој форми“.
Из свих ових разлога, уверен је Денда — „тешко је у догледној будућности замислити сценарио у коме би сарадња Русије и Кине била поремећена... Не постоји ништа природније него да два огромна суседа са дугачком заједничком границом буду упућени један на другог. Кинеско-руско стратешко партнерство служи добробити обеју земаља, али и великог дела света, и то је чињеница коју ће Америка морати да схвати“.
